Moram se žrtvovati zbog djece… Moj muž je nakon 9 godina braka ‘otišao’ i ostala sam samohrana majka jako mlada.
Bio je to veliki šok za mene, nisam znala kako dalje. Nakon nekih par mjeseci moj svekar me je… kako da kažem zaprosio. Naime, on je stariji čovjek i bio je jako bolestan, a nakon s.rti sina stanje mu se pogoršalo i doktori mu ne daju velike šanse da će još dugo da poživi.
Stvar je u tome što on ima njemačku penziju i to dobru, da sad ne pišem koliko, ali dovoljno da mogu normalno bez problema hraniti svoju djecu i njegove unučiće dok sam živa. Svi me, tačnije nas u mjestu osuđuju zbog toga i govore nam da smo nemoralni, te da ne postoji razlog zbog kojeg bi se snaja udala za svekra.
U početku mi je to izgledalo normalno i logično, jer nikakve odnose niti smo imali niti ćemo ikada imati, sve je isto kao prije osim što sam ja zakonska nasljednica svega njegovog ako supruga. Međutim, zbog konstantnih pritisaka i ponižavanja od okoline sve mi je teže to breme nositi na leđima. Čak sam počela razmišljati da odustanem od svega, bez obzira na sve što meni i mojoj djeci taj brak donosi. Ne znam šta je pametno… Pišem ovo kako bih zamolila sve ljude koji bi mi mogli dati savjet da mi pomognu da donesem pravu odluku.
BONUS ISPOVEST:
NEZNANAC ME JE RASTURIO: Bacio me na krevet pa se zabio u moje međunožje, bilo je žestoko i orgazmično!
Za svojih 40 godina nikada nisam doživela sex za jedno veče. Ne smatram to nekim hendikepom, ali istini za volju uvek me je zanimalo kakav je to osećaj – sretneš nekog, privučete jedno drugo, dobro se provedete i nikada se više ne vidite. Najveći neprijatelj u ostvarivanju ove fantazije je moje nepoverenje prema nepoznatim ljudima uopšte, a pogovoto prema muškarcima i moj strah koji mi ne dozvoljava da se opustim dok nekog dobro ne upoznam. Moje društvo iz odeljenja iz osnovne škole sve ove godine održava tradiciju viđanja otrpilike dva puta godišnje.
Nas dvadesetak se nađemo u nekom restoranu, klopa, piće, druženje i uvek zagarantovan dobar provod. To veče se desilo da za susednim stolom naletimo na još jednog druga iz osnovne, doduše nije išao sa nama u odeljenje, ali smo generacija, a pri tom smo nas dvoje svojevremeno svirali zajedno dok sam se ja još bavila muzikom. Sa njim je bio i njegov kolega, takođe muzičar, klarinetista, par godina mlađi od nas, prepoznala sam ga sa nekih koncerata kojima sam prisustvovala prethodnih godina. Naravno da smo ih pozvali da nam se pridruže.
Veče je proticalo uobičajno, uz puno smeha i zafrkancije, svako je razgovarao sa svakim i u jednom trenutku sam se zatekla u razgovoru sa muzičarima, drugar se prisećao vremena kada smo zajedno svirali, a njegovom kolegi je činjenica da sam i ja iz te branše, dodatno privukla pažnju. Nisam ni primetila kada smo klarinetista i ja ostali sami u tom razgovoru, ali negde pred ponoć drugar je konstatovao kako je umoran i počeo da se pozdravlja sa svima.
Njegov kolega klarinetista se velikodušno ponudio da ga odveze kući kako ne bi morao da zove Taxi, a onda je skroz opušteno, kao da je to najnormalnija i najočekivanija stvar na ovome svetu pitao mene da li želim da krenem sa njima, pošto sam mu uz put, da i mene odveze kući. Zapravo nisam želela da idem sa njima, želela sam da ostanem još malo sa društvom, ali sam čula sebe kako govorim:
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
