Posvetila sam se studiranju, poslu, preživljavanju i deci i nisam ni osetila kako su godine proletele. Odjednom sam zastala i pomislila užasnuto : 10 godina me niko nije voleo, poljubio, takao…
Nisam isto toliko dugo volela nekoga, imala odnose… Sada mi je 45, sad sam zapuštena, ugojila se, nema traga onoj lepoti za kojom su se svi okretali… Pomislim bože pa je li moguće da više nikad neću biti zaljubljena, osetiti strast, žudnju, neizvesnost,voleti…živeti sve te predivne osećaje bar još jednom dok sam živa…Ali valjda ta energija kad ju pokrenes sama i dodje. Sinoc mi se javlja momak kao s neba pao 25 godina… Toliko je pokrenuo zivot u meni da je to nevjerovatno. Nisam znala da neko sa 25 godina ima takvo znanje.
-Jednom prilikom me jedna devojka pre ispita pitala da sedne iza mene, jer ako zapne negde može da pogleda u moj rad. Nisam se bunila, jer nemam ništa od toga što će ona pasti, ili položiti na prepisivanje. Njen problem.
Prepisala je skoro sve, i položila. Pre mesec i po dana, borim se za uslov, zapelo mi baš, moji nemaju toliko novca da mi finansiraju i obnovu itd. I ja se setim da je ta ista devojka baš dugo spremala taj ispit i da bih sad mogla ja sesti iza nje pa ako zapnem negde, virnuću kod nje, iako za tri godine nisam nijedan ispit prepisala.
Rekla je da ne može, jer ona se boji prepisivanja, trebala sam ranije to spremati, nije baš tako težak ispit. I još je rekla da joj je baš žao što je takva situacija, i poželela mi sreću. Ja sam položila ispit, na svoje znanje. A ona pala, jer nije videla čitavu jednu stranu sa pitanjima koja su nosila dosta više bodova od ostalih.
BONUS ISPOVEST:
MALA, POSISAJ GA CELOG! Držao sam je čvrsto na batini dok se ona gubila od slasti!
Verujem da se svako od nas seća studentskih dana. S radošću ili sa setom. Ja se svojih studentskih dana, bar početka, sećam s nekom gorčinom. Dolazim iz jako siromašne porodice, iz unutrašnjosti. A svi dobro znamo da studentski život u Beogradu nije lak, a ni jeftin.
Sećam se svoje sobice, ako uopšte tako može da se nazove. Više je bila podrum, vlažna, hladna i bez dovoljno prirodnog svetla. Nisam se bunila, to je bilo jedino što su moji roditelji mogli da obezbede za mene. Učila sam vredno, nisam želela da ih izneverim.
Znam koje žrtve su morali da podnesu, da su morali da nadničare da bi bih ja mogla da studiram. Zato sam stisla zube. I nekako izgurala tu prvu godinu. Ali, kako to obično i biva, nesreća ne dolazi sama. Tog leta se otac teško razboleo i primanja su drastično opala.
Kada me je majka ispraćala za Beograd, suznih očiju mi je u ruku ćušnula poslednje pare za kiriju i prošaputala da za sledeći mesec neće imati. Tih mesec dana sam pokušavala da nađem neki posao, radila kao konobarica vikendom, delila flajere u Knez Mihajlovom tokom nedelje, ali nije bilo dovoljno. Teška srca sam gazdi rekla da od sledećeg meseca neću biti u mogućnosti da plaćam kiriju.
Dugo smo oboje ćutali. Ja sam gutala knedlu i trudila se da ne zaplačem, a on je to primetio i ništa nije progovarao. A onda je prekinuo mučnu tišinu…
– Vidi, meni je dobro poznata tvoja situacija i evo, smišljam kako da udovoljim i tebi i sebi. Kad je već takva situacija.
Zastao je i ovoga puta je on progutao knedlu. Meni se nešto preturi u stomaku.
– Vidi, znaš da sam udovac već 3 godine. Nisam ja baš tako star. Dobro, duplo od tebe, ali ne primećuje se to toliko. Ja sam opet, u godinama kada i dalje osećam potrebu. Za ženom.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
