Moja sestra je udovica… Moja starija sestra je rano ostala udovica. Živjela je preko 10 godina sama, nije željela da se viđe sa drugim muškarcima, voljela je svog muža i bila mu vjerna iako je on već davno otišao sa ovog svijeta.
Gledala sam je kako pati i u jednom trenutku mi je priznala da sve može da izdrži, ali da joj toliko treba muškarac, da naprosto zbog toga ludi. Navraćala sam je da sebi nađe nekoga, ali za to nije željela ni da čuje.
Govorila sam joj da platimo nekom momku, ali ni to nije željela, boji se da se ne pročuje. Tada sam se dosjetila kako da pomognem mojoj sestri i sjetila sam se nekih scena iz filmova za odrasle, otišla sam u trgovinu ONIH igračkica da bih joj pomogla…
BONUS ISPOVEST:
e znam mogu li mu više verovati… U trenutku dok smo se borili za zdravlje našeg deteta, vraćajući se iz Kliničkog centra, on je u kolima uveo svoju lju.avnicu, provalila po maramicama kod suvozačevog sedišta, gospodin se “zaigrao” pa ostavio vidljive tragove svuda u autu.
Posle sam otkrila sakriveni telefon. Priznao je, molio da oprostim. Oprostila sam. Ali već godinama ne mogu da spavam zbog toga. Svaki put kad me dodirne ili poljubi vidim ih u kolima, sećam se poruke koju mu je poslala kako ništa nisam provalila uz smejanje. Živim a mislim da mi je duša mrtva, da se raspadam.
Opravdanje za prevaru je to što sam se previše posvetila detetu. Detetu koje je bilo bolesno i zbog kog sam se molila da prohoda jednog dana. I pored svega ja se stvarno pitam da li sam ja zaista kriva za to što se desilo? Krivim sebe.
Godinama. Često se svađamo jer mu “ne verujem”, a verovala sam mu nekada više nego sebi. A ja se ne usuđujem da mu opet verujem. I opet sam kriva JA jer NE ŽELIM da mu verujem. Da li zaista jesam.
izvor: info-magazine.site
