Imala sam super brak, svekrva za primjer, ma sve za desetku. Bila sam trudna i nosila muško dijete, ma jedva čekala da se porodim, ali nisam ni slutila da će mi tada početi pakao od života.
Nakon što sam se porodila i čim sam došla kući iz bolnice slikala sam se sa mojim anđelom i postavila na face profil, jednostavno sam željela da svi moji prijatelji vide mog prelijepog sina. Međutim nakon par minuta su mi muž i njegova mama naredili da uklonim sliku sa profila. Nisam ih poslušala, jer je slika u kratkom roku sakupila 200 lajkova i glupo mi je bilo da je sklonijem.
Kada su shvatili da nisam izbrisala sliku, došli su mi ponovo u sobu i moj muž me je pred njegovom mamom i našim tek rođenim sinom ošamario i zaprijeti da ako ne izbrišem sliku ODMA da će me tako tek porođenu istjerati iz kuće na ulicu i da sina više nikada neću vidjeti.
Ne znam šta im toliko smeta što kačam slike našeg sina na zid??? Mislim znam, svekrava se istripovala da će joj neko unuka ureći i kao ona se više brine i sikira za njenog unuka od mene MAJKE KOJA GA JE DONIJELA NA SVIJET.
Kakav je ovo život kada mi nije dozvoljeno da slike mog sina stavljam na zdi da ga svi vide kako raste!!!
BONUS ISPOVEST:
POŽUDA JE DIVLJALA ! Zavukao sam prste pod suknju, oslobodio put do gaćica i njenih nežnih prepona!
Miris…Verujem da gotovo svakoga od vas tako čudesno ume da pokrene, da evocira uspomene, uzburka emocije. Dovoljan je samo jedan savršeno izbalansiran molekul da me oduva, vrati miljama daleko u neko davno prošlo vreme, toliko nestvarno živo, da gotovo čujem zvuke, osetim ukuse, nadražaje na koži.
Početkom leta vazduh je uvek ispunjen mirisom cvetanja lipa, a moje misli njom, mojom prvom ljubavi. I druge mirise vezujem za nju ali miris lipe u cvetu posebno. Prvenstveno, jer znam koliko ga i sama voli. Potom, jer je taj miris toliko njen, opijajuć, sveprožimajuć, sladak i medan, a lagan, kao što je i ona sama bila (verujem, gotovo sam siguran da je i dalje, jer ona drugačija ne ume biti). I na kraju, jer me nakon svega uvek čulno podseti na jedno veče, samo jedno od bezbroj divnih, nezaboravnih večeri koje smo, tokom godina proveli zajedno.
Svaki put kad osetim kako mi nozdrve golica taj dobro poznat opojni miris znam da se u tom trenutku, ukoliko ga je osetila i ona, vratila u detinjstvo, u jutra koja bi, provodeći raspust kod babe i dede, dočekivala pored otvorenog prozora ispod stare lipe koja ju je uspavljivala i budila svojim milujućim mirisom, dok su gugutke koje su se sa nje oglašavale, samo pojačavale osećaj spokoja razliven po njenoj duši tih jutara. I posle više od dve decenije, sećam se svakog detalja koji mi je pričala.
Pitam se samo, da li je to sve. Da li je lipa vezuje samo za te uspomene, ili u tim trenucima kada joj ispuni pluća i um oboji dobro poznatim bojama, ima malo i mojih nijansi. Duboko verujem, nadam se, želim da verujem da tada delimo iste misli, ista sećanja koja nas u tom trenutku povezuju, čine da se dodirnemo kroz prostor… mislima, dušom.
Bili smo klinci. Ona, malena slatkica kojoj sam se ja sviđao, ja, frajer koji je mogao da ima koju je želeo. Pa zašto ne i nju, pomislio sam. Ni slutio nisam tada, da ću, evo i nakon dvadesetpet godina, ja misliti na nju… Uvukla mi se u svaku poru. Postala neraskidivi deo mene….Jedina devojka koju sam zaista voleo. Nikada, nijednu kao nju, ni pre, ni posle. Iako odavno više nije moja, tuđa je, srećna žena, ja je i dalje doživljavam svojom.
Mislio sam da ću je kao i sve ostale pre nje, brzo izdegustirati i nastaviti dalje. Ali to magično majušno stvorenje me je, svakim danom, samo sve više vezivalo za sebe, sve do trenutka kada sam shvatio da ne umem, ne želim da dišem bez nje.
Malena šašavica, uvek je umela da unese radost i sunce u svaki dan. Kada se samo setim koliko se trudila da bude drugačija od svih drugih. Zapravo, nije se trudila.. Bila je. Govorila je uvek kako su njeni roditelji srećni što je imaju takvu, jer se u vreme velike inflacije i totalne nemaštine, za razliku od ostalih klinaca, ona oblačila “iz bakine škrinje”, prekrajajući staru odeću u samo njoj svojstvene kreacije. Bila je unikatna, u svakom smislu.
Ona u malenom belom kaputiću, đubretarcu A kroja, sa crvenom heklanom beretkom ispod koje su virili dugi, nestašni, plavi uvojci, i cvetnim zvoncarama (da unese malo proleća i vedrine u tmurne zimske dane, kako je govorila), sa svojih metar i žilet je bila sva skakutava, mrvasta, pahuljasta , dok se pripijala uz mene, visokog gotovo dva metra, tankog i štrakljastog, kao kakvog ždrala uz nju takvu minijaturnu. Iz nekog razloga se sada setih upravo tog đubretarca i nje tako neopisivo slatke u njemu.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
