Route 66 prolazi kroz državu Texas njenim severnim delom koji je ujedno i najuži. Velike vrućine, zamor i dosta loša deonica puta prepunog rupa su me dobro izmorili. Zato kada sam ušao u grad Amarilo, rešio sam da tu provedem par dana i dobro se odmorim. Inače to je grad na severu Texasa, sa svim osobenostima te države, kao i puta koji prolazi kroz njega.
Provozao sam se malo kroz grad, čisto da razgledam i da ga malo bolje upoznam. Skoro svaki muški stanovnik ovog grada je nosio kaubojski šešir na glavi. Nakon pola sata vožnje i razgledanja, naleteo sam na jedan bar sa lepom baštom. Parkirao sam motor i seo u hladovini bašte. Naručio sam hladno pivo da sperem prašinu iz grla koju sam tokom puta nakupio.
Prvo pivo sam otresao odjednom, naručio drugo, i zavalio se da kuliram. Verovatno zbog velike vrućine, a i činjenica da je bila sredina dana, bašta je bila poluprazna.
Pažnju mi je privukla jedna kosooka lepotica koja je sedela sama na par stolova od mene. Delovala mi je prelepo sa tim malo zakošenim okicama i ravnom smedjom kosom koja joj je padala do ramena. Pila je neki sok i zamišljeno gledala negde u daljini. Ono što mi je privuklo pažnju kod nje je njena uniforma. Ja se inače palim na ribe u uniformama, naročito na medicinske sestre. Ova devojka je nosila neku uniformu za koju nisam mogao da pretpostavim čija je. Možda je radila i u nekom restoranu ili slično. U Americi je jako u trendu da svi zaposleni u jednoj firmi nose istu uniformu, najčešće sa logom firme u kojoj rade.
Iako mi je mala privukla pažnju, nisam imao ni snage, a ni volje da je startujem. Naročito, jer je svojim pogledom odavala osobu koja je opterećena nekim problemima. Ubrzo je ustala sa stola, ostavila pare ispod pepeljare i otišla ulicom.
Nakon pet minuta sam ispijao svoje treće pivo i već zaboravio na nju.
Prošlo je više od dva sata kako sedim u bašti i počeo sam da osećam kako me četvrto pivo već polako hvata. Rešio sam da se raspitam za neki hotel, dok sam još u stanju da vozim motor. Kasnije mogu da razmišljam o nekom provodu i pijanstvu. Pozvao sam konobaricu da platim i pitam je za smeštaj. Ona dotrča sva nasmejana.
– Izvolite – reče ona.
– Da platim, i treba mi informacija za neki smeštaj na par dana.
– Nastavite ovom ulicom pravo i na kraju sa desne strane je dobar motel.
– A hotel, nemate hotel? – upitah ja.
– Verujte mi da je taj motel bolji od mnogih hotela. Tamo mi radi rodjaka i znam da je super.
– Rodjaka…
– Da. Zove se Andrea. Recite da vas je poslala Bibi i daće vam super sobu.
– Hvala. – rekoh i ustadoh sa stola ostavljajući dobru napojnicu.
Seo sam na motor i za tili čas bio ispred motela. Bio je to klasičan američki motel. Jedna velika niska dugačka prizemna zgrada sa puno vratiju kroz koje se ulazilo direktno u sobu. Spolja je izgledao sredjeno i novo. Parkirao sam motor i ušao kroz staklena vrata na kojoj je pisalo ”Office”. Prišao sam pultu i lupio po zvoncetu. Uskoro se iz zadnje prostorije pojavi ona. Devojka iz bara gde sam do malopre sedeo. Stajala je nasmejana u uniformi ispred mene. Ni traga onom zabrinutom pogledu iz bašte restorana.
– Izvolite – reče ona nežnim glasom.
– Treba mi Andrea… – rekoh ja.
– Ja sam, izvolite.
– Uputila me vaša rodjaka Bibi. Treba mi soba na par dana.
Ove moje reči na nju ne ostaviše nikakav utisak. Jednostavno se okrenula, skinula ključ sa zida, spustila ga na pult i gurnula mi knjigu da se potpišem. Stvarno sam bio umoran za bilo šta, te uzeh ključ i izadjoh napolje.
Soba je bila mala, ali čista i uredna sa velikim krevetom na sredini. Bacio sam sve sa sebe i uputio se u kupatilo.
Iznenadjenje…
Kupatilo je bilo ogromno i sa velikom kadom. Brzo sam pustio vodu da se puni kada i raspakovao stvari iz torbi za koje sam mislio da će mi trebati ovih par dana. Odvojio sam prljav veš, sa namerom da kasnije nadjem neku perionicu.
Kada je već bila puna. Ušao sam lagano u toplu vodu koja je delovala kao melem na moje telo. Pripalio sam cigaretu i zavalio se da se malo opustim. Samo što sam popušio cigaretu i počeo da kuntam neko zalupa na vrata.
Nemoguće. Ovde nikoga ne poznajem. Mora da je neka greška. Medjutim, lupanje se i dalje nastavi. Neka lupa, shvatiće da je pogrešio ili će pomisliti da nema nikoga i otići.
Avaj, taj neko je bio ili vrlo uporan ili lud. Lupanje se sada još više pojačalo. Izašao sam iz kade i osvrnuo se oko sebe da dohvatim peškir. Medjutim, peškira nigde nije bilo. Krenuo sam tako go i mokar psujući na sav glas do plakara da tamo pronadjem peškir, medjutim, i tamo ga nije bilo. Neko je i dalje uporno lupao na vratima. Dohvatio sam neku moju majicu, ovlaš je obmotao oko struka i otvorio vrata.
Na vratima je stajala ona. Prelepa Andrea sa gomilom peškira u rukama.
– Izvinite, spremačica nije stigla da vam ostavi čiste peškire…
– Hvala – rekoh ja i pružih ruku da ih uzmem. Taj pokret rukom učini da mi se majica kojom sam bio opasan izmakne i padne na pod. Sada sam stajao skroz go i mokar ispred nje držeći u jednoj ruci krajeve peškira koje je ona držala u naručju.
– Uh, izvini… – rekoh zbunjeno otimajući joj peškire iz ruku i stavljajući ih ispred sebe. Pokušavao sam da sakrijem svoj ponos.
Ona me je pre toga odmerila od glave do pete, značajno zadržavši svoj pogled na moje medjunožje.
– Lepo – tiho je izustila, okrenula se i otišla ka recepciji.
”Lepo?” pomislih zatvarajući vrata za sobom, znači da imam neke šanse. Vratio sam se u kadu i nastavio sa svojim oporavkom.
Veče. Pretoplo. Otišao sam do restorana u kome je radila Bibi i za večeru pojeo samo sladoled. Od vrućine mi se nije ništa jelo. Toliko je bilo toplo i neka zapara, da sam rešio da se vratim u sobu. Kupio sam uz put dovoljnu količinu piva i uputio se ka motelu.
Ušao sam u sobu i odmah otvorio jedno pivo. Pustio TV tek da nešto galami po sobi i osvrnuo se oko sebe, tražeći frižider da strpam ostalo pivo. Ne mogu da verujem. Nisu imali friz. Već me je hvatala muka od pomisli na mlako pivo. Ja sam pristalica one krilatice da je: ”Najgora kombinacija za jednog muškarca, toplo pivo i hladna žena”. U životu uvek treba da je obrnuto.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
