Bili smo u teškoj finansijskoj situaciji
Svi se sa setom sećaju svojih studentskih dana. Jedni kažu “Eh, kakva su to luda bila vremena.” Drugi kažu “Najluđe doba”. Trećima je u sećanju ostalo odlično društvo. Ono što je meni ostalo u sećanju pre početka studija bilo je siromaštvo moje porodice i velike teškoće da mi plate studije.
U osnovnoj sam bila vukovac, a u srednjoj odličan đak sa skoro svim peticama. Dobila sam stipendiju, ali nisam dobila mesto u studentskom domu. Smeštaj mi je bio najveći problem jer je Beograd skup grad.
Ta godina je mojoj porodici i meni bila izuzetno teška. Svi smo morali da radimo da bismo preživeli i uštedeli nešto novca za moje studije od oktobra.
Zamalo nisam odustala od studija, ali srećom, majka je tog leta bila primljena za stalno kao kasirka u lokalnom supermarketu. Gazda supermarketa znao je za našu tešku materijalnu situaciju pa je mojoj majci davao više smena, a često i po koju hiljadu više na kraju svakog meseca kao bonus za moje studije.
Našla sam skromnu studentsku sobu
Dolazim iz jednog malog mesta u Šumadiji. Najlogičniji izbor za studiranje bio je Beograd. S obzirom da nisam upala u studentski dom, živela sam daleko od fakulteta jer sam jedino tamo mogla da priuštim skromnu studentsku sobu.
U Žarkovu sam našla sobu za 50 evra. Kako je izgledala ta soba za 50 evra, pitaćete se. Nikako. Soba je bila malo ukopana u zemlju. Nešto kao podrum. Svega metar sobe je bio iznad zemlje, ostatak u zemlji.
Leti je znalo da bude prijatno jer nije bilo velikih vrućina, ali sam zato zime provodila u debelim vunenim čarapama umotana u ćebe po ceo dan. Nisam mogla sebi da priuštim grejanje na radijator ili drva.
Sve je to otežavalo i učenje, ali sam nekako izgurala prvu godinu. Dala sam uslov za drugu i imala odličan prosek – 9,5. Ispunila sam očekivanja mojih roditelja i bili su veoma ponosni. Ja sam im ćerka jedinica i bila sam prva iz naše familije koja je upisala fakultet.
Ostala sam bez novca za kiriju
Krajem leta, a pre početka druge školske godine, privatnik koji je držao supermarket je propao. Samim tim i moja majka ostala je bez posla. Drugog posla nije bilo u selu, a ni u varošicama oko sela.
Majka mi je dala poslednjih 50 evra za kiriju do kraja oktobra i rekla da je to sve što ima i da ne zna kako će da mi obezbedi kiriju od novembra. Zagrlila sam je sa suzama u očima rekavši samo “Hvala ti mama”. Progutala sam knedlu, mahnula joj i ušla u autobus za Beograd.
Gazda stana mi je besplatno sačuvao sobu do oktobra jer je znao u kakvoj sam teškoj finansijskoj situaciji. Rekao mi je da budem bezbrižna preko leta i da ne brinem jer će mi on čuvati sobu do oktobra.
Budimo realni, niko, ama baš niko, ko ima bar 60 evra mesečno za kiriju ne bi živeo u onom ćumezu. Jednom mi je slučajno priznao da sam ja prvi podstanar kog je imao u poslednje tri godine. Poslednja stanarka je navukla neku upalu pluća od onog podruma i završila u bolnici.
Meni je i taj ćumez bio dobar jer zaista nisam imala drugu opciju. Čak mi je i taj ćumez delovao nedostižno od novembra jer neću imati novca za kiriju.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
