“AU, KOLIKI JE, NE MOŽE DA STANE U MENE” Jelena je toliko glasno vrištala da je čuo ceo komšiluk!
Ušao je u moj život tiho, gotovo neprimetno. Tek neznatno remeteći otkucaje srca. Trudila sam se da tome ne pridajem prevelik značaj. Zatvorena u sebe, okružena zidom koji sam sama podigla, štiteći se od rana koje bi prokrvarile ako se neko približi isuviše, pa odluči da ipak ode.
Ubrzo sam shvatila da bi on mogao biti taj, i ustuknula sam. Potpuno neočekivano, golim okom ničim izazvano, povukla se, osetivši mogući nemir i bol koji bi nenamerno mogao da mi izazove.
Nije me pratio, nije pošao za mnom. Objašnjavala sam to činjenicom da mu verovatno nisam dovoljno interesantna i nastavila sam dalje ne razmišljajući o njemu… Ali, vraćao se. Vraćao mi se u misli s vremena na vreme, bez ikakve najave. Ušetao bi i terao na razmišljanje, preispitivanje. Trajalo je to nekoliko meseci, kada sam konačno osetila, shvatila, da sam spremna za njega, spremna na rizik, na život u krajnjoj liniji, dovoljno snažna da podnesem eventualni pad (koji sam u dubini duše osećala kao neminovan).
Dočekao me je spremno, širom raširenih ruku. Tumačeći moj odlazak, na isti način na koji i ja njegovo nekretanje za mnom, bez mnogo reči, gotovo nemo, ćutke. Nastavili smo tamo gde smo i stali..da pletemo niti jedno oko drugog, obavijajući se njima, tananim, suptilnim i veštim poput filigranskog rada.
Nismo žurili.. Skidajući sloj po sloj sebe, otkrivali i ogoljavali. Žudeli lagano, što smo se više upoznavali… Osećali jedno drugo kao izdvojeni deo sebe koji je neophodno uklopiti u celinu.
Čekali smo se na mestu koje je odmah postalo naše…i više nije bilo potrebno govoriti gde, samo “Čekaj me” ili “Čekam te”.
Ta malena klupa, ispod krošnje stoletnog platana, kao da je i sama znala da je predodređena za nas, uvek je bivala prazna… Doduše, nikada nas nije osetila zajedno jer je, čim bismo se spazili, neko od nas dvoje, ko je čekao, ustajao… A ja bih bila ta koja je trčala svaki put u zagrljaj, iako bi me on uvek smirivao i odlagao ga…želeći da me prvo upije pogledom…. I gledali smo se, ozarena lica, milovali se dužicama, zenicama oka, prodirali jedno u drugo, pre nego što bi se spojili u zagrljaju, dubokom, snažnom i nežnom u isti mah. Udisali smo se, ispunjavali nozdrve, pluća, jedno drugim, nakon čega bi spojili usne u drhtavom poljupcu….I usne su nam se, kao i sve ostalo, savršeno uklapale. Meke i nežne, milovale su se kao da im je svaki put prvi i poslednji, prenoseći strujanje kroz čitavo telo koje je žudelo za ovim drugim, upoznajući ga svaki put iznova.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
