“AU, KOLIKI JE, NE MOŽE DA STANE U MENE” Jelena je toliko glasno vrištala da je čuo ceo komšiluk!
Odlazili bismo potom od našeg mesta u dan, u noć….srećni što smo jedno kraj drugog, stisnuti, pripijeni, dopuštajući da se kože stapaju jedna uz drugu, ili bar osete preko odeće.
I vraćali bismo mu se ponovo na isti načim… I iznova i iznova i plovili u dane okupane suncem, orošene kišom ili obavijene snegom, u noći obojene mesečinom…. Sve do jednog dana….
Čekala sam ga ustreptala. Drhtavog tela, napete kože, željne njegovog dodira…
Došao je, kao i uvek smiren i odmeren u svojoj želji za mnom, dopuštajući da je tek naslućujem kroz naelektrisan prostor između naših tela koji je postajao sve zbijeniji.
Samo smo ispustili duboki uzdah prijanja, stegnuti u zagrljaju, ne želeći da se odvojimo jedno od drugog, kao sijamski blizanci nesposobni za odvajanje. Čudesan je taj zagrljaj kad uz telo, prigrlite, obuhvatite i primite u sebe i čitavu dušu koja se u tom trenutku stopi s vašom. Poljupca se ni ne sećam, jer sam već klizila kroz njegove šake, prolazila mu kroz pore na koži, upijala se u njega polusvesna svega oko sebe…
“Krenimo”, samo je kratko, tiho mi na uvo rekao nakon što je usne odvojio od mojih.
I krenuli smo, do njegovog stana. Ćutke. Ja, suzdržavajući svoju govorljivost… on, osmehujući se, znajući koliki je to napor za mene… oboje, uživajući u tišini koja je dopuštala da osećamo jedno drugo izvan realnog…kao i obično.
Namerno me je puštao da se uz stepenice penjem ispred njega. Znala sam da svaki put pogledom klizi niz moja leđa, do oble zadnjice, duž čitavih nogu, koje sa svakim korakom zanjišu tu istu guzu, bezobrazno izazivačku…
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
