“AU, KOLIKI JE, NE MOŽE DA STANE U MENE” Jelena je toliko glasno vrištala da je čuo ceo komšiluk!
Prstom me je lagano širio, prodirući u mene dok sam ga stezala, željna svega što može, što želi da mi radi.
Prebacio mi je nogu, tako da sam ostala da ležim na poluboku. Celo telo je preklopio preko mog i spustio duboki poljubac, a zatim, sve vreme fokusiran na moje lice, moj pogled (zbog toga me je i postavio u taj položaj) naslonio vrh svoje krutosti na još uvek, njime, neosvojenu teritoriju i započeo lagano, nežno prodiranje.
Neopisiv osećaj tupe, blage, prigušene toplote se raširio mojim telom, dok sam mu se prepuštala sve više i više.
Začudo, nisam osetila bol, čak ni neprijatnost, skoncentrisana na njegove oči kojima me je nežno milovao u zanosu.
Nikada se nisam osećala ispunjenije, nikada se nisam osećala više njegovom. Potpuno mu prepuštena, podatna… kroz tu malenu rupicu, ušao je u čitavo moje biće načinom na koji je u tom trenutku vodio ljubav sa mnom. Nikada nežnije. Gotovo nikada povezanije.
Rukama sam mu obuhvatila lice, i netremice ga gledala, ne želeći ni na tren da zažmurim, da prekinem taj ljubavni ples pogleda. Stiskala sam ga sobom, stiskala ga dlanovima dok su mi suze klizile niz lice… suze čiste sreće.
Pogledi su počeli da nam se mute, da se slivaju i postaju jedno, dok smo se osmehivali jedno drugom, stapali u celinu.
Čitav univerzum se skupio u tu jednu tačku…zenicu našeg oka i raspršio se po našem telu kao veliki prasak.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
