Ja sam jedan od onih koji su se rano oženili, ali isto tako jedan od onih u čijim je brakovima rano došlo do nesuglasica. Kada smo se venčali bio sam perspektivan i mlad stručnjak, društven, širokih pogleda i prilično zgodan.
Ona je bila lepa, ali nekako hladna, posesivna i malograđanka. Kroz nekoliko godina smo shvatili da nam ne ide i da je jedino rešenje razvod. Ali, dvoje dece koju sam obožavao i njeno tvrdo nepristajanje na razvod doveli su do moje odluke da odem raditi u inostranstvo. Ženi sam jasno rekao da prema njoj ne osećam nikakve obveze, a da ih ni ona prema meni nema. Deci ću (a i njoj naravno) osigurati egzistenciju, a ona neka napravi scenario za malograđansku porodicu i sredinu.
I tako samo otišao. Za decu i okolinu radio sam u inostranstvu zbog novca, a nas dvoje smo znali da smo uistinu razdvojeni. Dolazio sam svaka dva meseca radi dece i oko toga se pravila parada, ali što je – tu je. U Italiji sam se ubacio u dobru firmu i specijalizovao za projektovanje vila i porodičnih kuća, što je bio jedan od boljih poslova u firmi. Kolege su me gledale s podsmehom, misleći da sam protežiran zbog lepog izgleda i šarma, znajući da je to “bosova” slabost. Istina ja sam gazdinu naklonost osetio, ali sam pozive koje mi je upućivao, iskoristio s njegovom ženom, obilno joj nadoknađujući ono što joj je on uskraćivao. On je to shvatio i nije postavljao daljnja pitanja.
Tako sam ustvari započeo dve karijere. Onu uspešnu arhitekte i onu svojevrsnog plejboja, a iskreno govoreći najčešće se dešavalo da jedna ide pod ruku s drugom. Jer, kao što svi dobro znamo o izboru projekta kuće najćešće odlučuju žene i obično sam prvo njima pokazivao nacrte. Neverojatno kako su oduševljene projektom i nakon koje slavljeničke zdravice brzo padale u krevet obilno nadoknađujući ono što im prezaposleni muževi nisu davali.
Naravno da bi naša malograđanska idila bila savršena dolazila je ponekad i porodica k meni u posetu. Ženi sam davao novac i vreme je provodila u šopingu, a ja sam deci nastojao da ispunim svaku želju. To su bili predivni trenutci. Kasnije, kada su odrasli dolazili sami, dok je ona ostajala kod kuće. Uvek sam se radovao njihovim dolascima, a stan je bio prostran i tek s njima pravi.
Jednom prilikom, pre nekoliko meseci došla je moja ćerka s prijateljicom i tu stvarno počinje ova priča. Vodio sam ih obe u šoping, uveče po restoranima i klubovima. Iako su imale tek 18 godina svugde su bile zapažene čime sam se ponosio, jer su obe bile stvarno lepe. S ćerkom sam imao divan odnos pun razumevanja. Mogli smo otvoreno da razgovaramo o svemu i svačemu, a posebno me radovalo što je bila pametna i svesna potrebe učenja i rada iako sam joj ja sve pružao. Ona se ponosila uspešnim i lepim tatom, a majci je znala ponekad da prebaci opuštanje i vidljiv višak kilograma, zbog čega sam je često korio.
Anita, njena prijateljica je uvek izgledala uplašeno i zbunjeno kad bih joj se obraćao. Kad bih je pak pogledao ili dodirnuo, crvenila se i mucala. Nije mi trebalo dugo da shvatim da joj se sviđam, to mi je bilo simpatično, ali nisam ni pomišljao na nekakvu avanturu. Nemojte me pogrešno shvatiti ševio sam ja i jako mlade pičkice, možda tek koju godinu starije od nje, ali sve su one bile bogate kučkice željne karanja dok je ona bila prijateljica moje ćerke. Ali, ne ide sve u životu kako mi hoćemo. Dogodilo se da mi je ćerka jednog jutra otputovala u obližnji gradić kod prijatelja.
Dok sam još ležao u krevetu i listao neke časopise, na vratima se začulo kucanje. Ušla je Anita noseći mi kafu i doručak. Ruke su joj drhtale, a kada me je pogledala opet se zacrvenela. Uplašivši se da me ne zalije kafom, sam sam je uzeo, a da bih je ohrabrio ovlaš joj dohvatih ruku. Ona je drhtala sva vrela. Povukoh je k ležaju i ona sedne sva izgubljena. Odjednom poče da plače. Privih je k sebi nežno u nameri da je utešim.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
