Zatvorila je vrata kako je poslednji učenik izašao i rekla
“Ništa se ne brini sve ću ti lepo objasniti. Stavi tu torbu pored na sto.”
O ne, još mi je dignut ispod
“Neka ne smeta mi da je držim”.
“Sklanjaj tu torbu odmah!” povišenim glasom mi je bukvalno naredila. Pomalo uplašeno sklanjam polako torbu i stavljam je pored na sto…
“Hm, kao što sam i mislila, primetila sam da se malo trljaš dole dok me gledaš tokom časa. Čula sam da si skoro proslavio 18-i rođendan, zar ne?”
“Je, jeste profesorice.”
“A ja ti nisam kupila nikakav poklon, jel tako? E, kakva bi ja to bila profesorica kad bih te ostavila bez poklona za 18-i rođendan.”
Pričala je sve droljastije i zavodljivije, i dalje sam bio pomalo uplašen al mi je postajao sve tvrđi i tvrđi. Da stvar bude još gora bio sam obdareniji od svojih vršnjaka i ubrzo sam stojao pred njom sa šatorom na prednjem delu pantalona.
“Otkopčaj se lagano i pokaži mi ga!”. Bez oklevanja sam krenuo da otkopčavam pantalone i ubzo ga izvadio.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
