Gledao sam je zbunjeno, nisam znao šta da kažem.
Tetka Stana me je gledala i nastavila.
Pa ne vredi, ne ide ovo, pa vi ste odrasli zajedno, još od pete godine, pa mogu mama da ti budem.
I to što kažete, istina, i šta ćemo sad ???
Ne znam, ništa, pravićemo se kao da se ništa nije dogodilo. Najbolje je da prekinemo, i da sve zaboravimo.
Da, kad bi to tako moglo….
Pa što da ne može, bilo nam je lepo, desilo se i život ide dalje. Pa ti i moj Dušan ste drugari čitav život,pa Perica, pa Nemanja, pa Igor Duletov kum, svi ste vi drugari, kao deca ste mi, a vidi šta ja radim sa tobom ?
Hehehe – nasmejao sam se
Što se smeješ ?
Ma onako…nešto mi palo na pamet
Pa reci, šta ti je palo na pamet ?
Ćutao sam razmišljajući.
Pa kad ste već pomenuli, svi ti koje ste pomenuli, i Perica i Nemanja čak i Igor koji je sad Duletu kum, su se palili na vas, dok smo bili mladji?
Šta pričaš bre Marko, pa svi ste vi kao moja deca…ko se palio, kad se palio…..???
Samo sam odmahnuo glavom.
Nee, hajde reci , šta si time mislio ???
Hoćete iskreno ???
Naravno da hoću iskreno !
Pa svako od nas je drkao na vas, dok smo bili klinci..ono do besvesti…
Zinula je u neverici….lažeeeeeeš!?
Ne majke mi, živa istina….
Prasnula je u neki histeričan smeh – to si sad izmislio !
Hahahha, nisam izmislio, istina je, jesmo, i oni a i ja.
Ijuuuuu ne mogu da verujem svojim ušima….kako sereš, kad tako moram da ti kažem, i u kom periodu je to bilo ??? U stvari ne želim da znam, ne govori mi ništa.
Paaaaa ipak ću Vam reći, šta znam, negde od 11 – 12-te godine pa bogami do kraja srednje škole, ako ne i kasnije.
Ijuuuuu, ijaoooo ne mogu da verujem – vrištala je od smeha.
Zatim se sabrala od histeričnog smejanja i uozbiljila.
Marko, ne verujem ti, časna reč.
Ne verujete, a jer se sećate preeee, pa ima možda jedno 12 – 13 godina, kad ste išli na neku svadbu, ženio se neki Duletov brat u nekom selu ?
Da sećam se naravno, šta sa tim ?
E onda kad ste krenuli iz ulice, imali ste na sebi neku crnu tesnu haljinu, onako sva je sijala, neki materijal kao saten, ne sećam se tačno….
Daaaaa, sećam se, kako ne, pa imam je i danas, samo što ne mogu da je obučem, i šta s’tim?
Toga se sećam kao da je juče bilo, Vi ulazite u kola, a mi smo bili tu na ulici, kao pozdravljali se sa Duletom, a ustvari smo zevali u Vas, a ono sise samo ljuljaju, deholte , dupe utegnuto sve se ocrtava, noge wauuuuu
Marko, nisi normalan, majke mi, i….onda zna se…
Šta, zna se….?
Eh…..sad kao ne znate šta je posle bilo?
Ućutala je na sekund, a zatim reče crveneći se.
Nisi ga valjda drkao na mene ?
Hm, ma neeee nisam, – nasmejao sam se – taman posla, nego sam ga ubio jedno pet puta taj dan.
Jeeboteeee, ne mogu da verujem, časna reč, pojma nisam imala, ma kakvi pojma, nikada mi nije padalo tako nešto na pamet. Ijuuuu, šta me spospalo, o čemu pričam sa tobom – stidela valjda.
Eto sada znate, ja nemam čega da se stidim.
Gledala me je i slušala s’nevericom moju priču.
Pa znam kad sam dolazio sa Duletom kod Vas na posao u kancelariju, a Vi uvek u nekim minićima, sedite sa prekrštenim nogama, ono crne čarapice, uvek nekako jebozovno obučeni, pa normalno je da smo se palili svi na Vas.
Auh, svašta ću ja još da čujem u ovom svom životu – rekla je tetka Stana.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
