“Imam 43 godine i srce mi puca kada vidim da se komšinica koja ima samo 18 godina daje”
“Imam 43 godine i srce mi puca kada vidim da se komšinica koja ima samo 18 godina “prodaje”… za nekih 5-10 eura se daje kojekakvim klošarima, s sve da bi zaradila neki novac da prehrani sebe i svoje roditelje.
Par puta sam njenom ocu ponudio da radi u mojoj firmi, nadao sam se da će prihvatiti i da ću jadnu djevojčicu spasiti, ali nije želio da radi.
Zbog toga sam na kraju odlučio i pozvao nju da se nađem, ponudio sam joj 200 eura mjesečno i da više ne radi to što je radila, naravno, osim sa momkom, a ona mi je jadnica rekla da to ne može da prihvati, jer je poštena i da ne želi novac koji nije zaradila.
Ubjeđivao sam je dugo, ali nije mijenjala mišljenje.
Onda sam joj predložio da novac koji joj nudim zaradi kod mene. Da mi pospremi stan jednom sedmično u zamjenu za tebe pare, ali da ni sa kim ne spava.
Evo skoro 3 mjeseca dolazi kod mene i mogu vam reći da sam ponosan na sebe, jer sam je odvojio od uličnih klošara, matorih manijaka i drugih muškaraca.
BONUS ISPOVEST:
UVIJALA SE TAKO ZAVODLJIVO: Razvezala je bade mantil, ogromne grudi su bile utegnute, a obilne naglašene…
U svom mladom životu sam ja često nabijao na kurac i pičkice i guze i usta. Šta ću, jebiga, kad volim pičku još od vremena kad sam je prvi put probao sa 17 godina. Ona topla i vlažna, a moj je kurac željan. Starije kolege su mi često govorile da jedva čekaju da se oženim i da će mi tada pička dosaditi, ali ja im ne verujem. Nego, da se vratim na priču kad spomenu kolege. Momak sam od 30 godina, majstor za kućne aparate.
Moji me slali u gimnaziju da bi posle mogao upisati fax, ali meni se ovo svidelo. Upisao sam elektrotehničku školu, smer za kućne aparate. I tamo se moralo učiti,pogotovo na praktičnoj nastavi. Bila jedna opasna profana, nabijem je na kurac! Eto, opet mi izletelo. Ma, rado bi ja nju nabio na kurac, ali to je već jebao strava lik. Bar me je naučila zanatu! Nisam hteo da radim u nekoj firmi, nego sam se oglašavao u novinama i birao poslove po centru grada, gde sam ih derao za sitne popravke. Već sam se ispraksirao da im preuveličam kvar i tako lepo naplatim. Bio sam solidan majstor, ali nisam pratio napredak tehnologije, nego sam popravljao stare uređaje kod radničke klase.
Tu vas uvek dočekaju s kafom, slatkim, a često i hranom. Dođe i leto, svi se razbežali na odmore, a posla nikako. Došlo vreme da se ne bira. Zvoni telefon, javljam se, ženski glas se žali kako joj veš mašina ne radi, kaže neće vodu da prima. Ma, bravo! Sad ću da je oderem s cenom. Dobijam adresu, sedam u svog starog Punta i pravac centar.
Lako pronalazim adresu. Stara zgrada sa salonskim stanovima, prilika da ih ošišam s cenom, nabijem ih na kurac!Izvinjavam se, izletelo opet. Vrata otvara gospođa u poodmaklim pedesetim godinama. Na sebi je imala praistorijski bade mantil, viklere u kosi i pufnaste papuče. Odmah me je ponudila kafom, a ja joj rekoh da bi rado pogledao mašinu dok se kafa ne skuva. Kupatilo je bilo veliko, bele pločice i raspored tipično za sedamdesete godine. Brzo provaljujem da mašina ne prima vodu ne zbog kvara, nego su se zapušili filteri. Objašnjavam gospođi da je kvar veliki i da će potrajati, a u sebi već vidim 50 evrića u džepu ni za šta. Otvaram filter i pokušavam ga izvući.“Ma, nabijem te na kurac! Izlazi!“