To je bilo pre nekoliko godina. Kišovita proletnja noć pretila je da odnese moja kola sa druma koji je vodio ka Beogradu. Žurila sam da što pre stignem domu svome gde me je dragi očekivao sa romantičnom večerom. Stari Novo-Sadski auto-put ili bolje reći puteljak, sav izbrazdan lokvama i nekvalitetnim asfaltom pretio je da moj omaleni Reno Clio pomeri u stranu u već podmaklu kaljugu i blatište. Na putu nigde žive duše… možda po koji zalutali avanturista koji se obreo da se sa kolima bori proti potoka kapi koje su munjevito dolazile s neba. S gorivom na izmaku obradovala sam Luk-Oil pumpi u Staroj Pazovi.
Zaustavih kola i poželeh po prvi put da se javi neki džentlmenski nagon u muskarcu koji je bio unutra. Međutim… od njega ni glasa…. videlo se svetlo omalenog televizora ali batica nije želeo ni pod razno da izađe na oluji… Smogavši snage istrčah iz kola i u trenutku me je neko polio lavorom vode … dok sam okrenula vratanca rezervoara više mi nije bilo pomoći… moja kosa, crna i duga, lepila se preko mog lica dok su mi se potoci kapi slivale niz vrat mokreći moje golišavo telo… Čak ni skockana jer se vraćam sa sastanka u Novom Sadu, moj sako je već bio mokar, ostavljajući otvora da se i sama bela satenska košulja nakvasi sa prednje strane…. zaboravih na benzin i utrčah u omalenu radnju lomeći štiklu 12stice za sobom…
’’Izgleda da pada kiša’’… kroz simpatičan osmeh mi se obrati radnik benzinske stanice… Crnokos mladić, jak, krupan, visok sa želeo je da izgleda interesantno sedeći za svojim stolom i pogledom upretim u mene. Njegovu siluetu samo je oslikavala svetlost koja je dolazila sa omanjeg televizora postavljenog na zidnom postolju…
’’Možeš li da upališ svetlo’’ – zamolih ga razmiljajući o jezi koja prolazi kroz moje telo, mokroj garderobi na sebi, ulepljenoj kosi i propaloj večeri negde daleko u Beogradu.
’’izgleda da je ispao osigurač.. koji je pogađaš napolju… ’’
’’divno…a telefon’’
’’Žao mi je’’ – odgovorio je uz blagi smešak
’’Hoćeš li mi natočiti benzin’’ – zamolila sam ga učtivo
’’Tek kada prestane kiša’’ – nije čekao ni trena…
Divno, pomislih… neradnik koji je već krenuo da me nervira..
’’Nemaš ništa protiv da skinem mokri sako sa sebe… i .. imaš li neki suvi peškir da osušim kosu’’
Skidajući sako, prebacujem isti preko stolice koja je bila sa njegove druge strane… mokra košulja zalepila se na moje nadrašene grudi… jeza me je prolazila i razmišljala sam da odjurim u kola i čekam da kiša stane…. beličasta svetlost televizora prolazila je kroz mene crtajući moje tanani struk i crni beli brus koji je držao moje malene drugarice da ne iskoče i pojave se neznancu pred očima… Rasklakcana zbog gubitka jedne štikle prebacih sako oko stolice, sedoh da ih izujem.
’’Nemam nikakav peškir koji ti može pomoći, žao mi je’’
’’Kladim se da jeste’’ – promrmljah kroz zube…
Bacih pogled oko sebe.. mala soba, 3 sa 3, jedan poveći sto sa kasom, police sa raznim automobilskim stvarima i omaleni tv na postolju… Gledao je vesti..
Pokušavala sam da se malo zagrejem trljajući rukama svoje telo i stopala… Stakla pumpe lagano su bivala zamagljena ali se o pleh krova čule bombene kapljice koje su htele da prodru i pronađu me gde god da sam se sakrila… Po koji automobil protutinjio bi na putu ne obazirajući se ni na pumpu ni na parkiranog Reeno-a.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
