Četiri dana rada u restoranu mi je prošlo kao tren i jedva sam čekao da osvane petak da odem u vilu. Ispred vile sam bio već pola sata ranije nego što treba. Vrata mi otvori domaćica i povede me do kuhinje.
– Gazda je rekao da napravite spisak šta vam je sve potrebno i date ga meni.
– OK. U koje vreme će oni hteti da jedu.
– Doručak je u 9, ručak u dva popodne, a večeru ne večeraju, nego žele da imaju tako neke grickalice. Eto sve vam piše tamo na radnm stolu.
– OK. Znači za danas da spremim ručak za dva?
– Ne. Ne morate. Oni su svi odsutni i doći će tek večeras. Spremite neke grickalice za večeru i uhodajte se sa kuhinjom. Ostalo spremajte za sutra i nedelju.
– A osoblje?
– Od osoblja smo samo ja i moj suprug, a mi hranu spremamo sami u kući za osoblje. Vaša briga su samo gazda i njegova porodica.
– Koliko ih je?
– Četvoro. Gazda i gazdarica imaju sina i ćerku blizance od 17 godina.
– OK. Hvala. Vidimo se.
– Ako nešto zatreba zovite. Taj šteker iznad frižidera je zvono kojim me možete pozvati u bilo kom trenutku. Doviđenja.
Brzo sam se snašao u kuhinji. Spremio sam neke slane i slatke grickalice za večeru i ostatak vremena iskoristio da kuhinju i elemente prilagodim sebi i svojim potrebama. Imao sam vrmena da čak odem do WC-a i momački ga izdrkam.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
