Anja se prenu i poskoči.
– Ko li je sad?- nezadovoljno promrmlja u sebi.
Još je osećala vrelinu svog tela, a bacivši pogled na odgledalo u hodniku vide svoje zajapureno lice. Ipak, požuri da se javi.
– Molim?
– Anja, ja sam! – taj duboki muški bariton zbog koga joj jeza prostruja celim telom mogao je da pripada samo jednom čoveku, Dejanu. Osetila je kako joj se grlo suši i kako ostaje bez daha.
– Anja, jesi li tu?
Jedva je skupila snage da mu odgovori…
– Tu sam. Reci…
– Pomislio sam da sam pogrešio broj. Šta radiš?
Anja se trže na to njegovo pitanje i priseti se šta je do malopre radila. Rumenilo joj obli obraze.
– Ništa. Kod kuće sam, odmaram. A ti? – nije mogla da veruje da ga sad pita šta on radi i da sa njim počinje da razgovara opušteno, kao nekada…
– Ja mislim na tebe. I mislim da je krajnje vreme da ti i ja porazgovaramo.
U tom momentu, Anja se samo spusti na krevet. Nije očekivala ovaj poziv. Rekla mu je da ako je ne pozove u narednih nedelju dana, više nikad ne okrene njen broj. Od tada su prosla dva meseca. Davno je prestala da se nada. I sad se on opet pojavljuje i tera je da razgovaraju. Nije to želela. Taman je verovala da će on ostati samo lik iz njene mašte, a on se opet pojavljuje. U tom trenutku poče da je grize savest.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
