“Imamo veliku kuću, djeca se razišla po svijetu i odlučili smo da izdamo jedan sprat. Doselila se jedna mlada “studentica” bar se tako predstavljala. Gledala sam je kao moju kćerku, kada nešto skuham, odnesem i njoj, pozivala je na kafu i čaj, baš mi je nekako prirasla k srcu.
Možda zato jer je govorila da se sama školuje, da je siroče, odraslo sa babaom, koja je nedavno preminula.
Neki dan sam se vratila sa pijace, a ona sjedi na stepeništu u lepršavoj haljini, ono sve se vidi i puši cigaretu.
Priđem joj i onako majčinski je pitam šta to radiš tako obučena i upirm prstom dole, a ona mi onako mrtva ozbiljna odgovori HLADIM PRIZNANICU ZA IDUĆA 3 MJESECA KIRIJE…
Hladan znoj me obli, ne mogu da vjerujem šta čujem, tako stojim nepomično, ćutim, mislim možda lupeta gluposti kad moj muž do pasa goli slazi sa njenog sprata.
Evo od tada živi sa njom na spratu, ostavio me, okrenuo se njoj mlađoj. Znam da će ga mala čim ga iskoristi ostaviti i da će se vratiti meni, ali sramota koju proživljavam se nikada neče moći izbrisati i zaboraviti.
