Nikada nisam voleo svadbe, naročito one rođačke. Tada tetke i strine i sva ona mnogobrojna rodbina prilaze i štipkaju obraze i benave se kao da sam još uvek osnovac.
– Vidi ga molim te, kao šećer, da ga pojedeš. Koliki si porastao. Ma da te još jednom ljubnem…
Već sam se naježio i dok ovo pišem. Grozno. Da nema one dobre klope i namontirane ženskadije, isfolirao bi neku boljku svaki put, samo da ne moram da idem. A i šta drugo da radi srednjoškolac, i to onaj napaljeni (24 sata) nego da snima situaciju na podijumu za igru. A kad još priđe neko kolo (i to ono brzo), oči da ispadnu. Neki put mislim da su kolca i pravljena da neka bujna seka poskakuje za nekog ustreptalog junošu. Kladim se da bar polovina muškog sveta na svadbi, ili bar oni trezni, gledaju taj prenos uživo, a ne mladu ili (daleko bilo) mladoženju.
Tako je bilo i prošle jeseni. Odosmo čak u Novi Sad. Neki rođak koga za koga i nisam siguran kako izgleda se ženio. Moj ćale kao po dobrom starom običaju, nema šanse da zaobiđe neki takav događaj, a naravno obaveza je da se potrpa i cela porodica. Hajde sestra je još mala, što nju vode, to mogu i da razumem. Ali što mene? Nije vredelo moje moljakanje, ubedio me jednostavno.
– Ako ne kreneš, neceš ići sa društvom na more letos!
Matori je genije kada treba nekog da natera na nešto. I naravno pretrpeo sam kanonadu štipanja, ljubljenja i svega ostalog. Svog me ulipali, k’o da sam se ja ženio. Strašno. Među svim onim pijanim veselim ljudima, zapade mi oko na jednu malenu crnku. Sedela je među mladinim zvanicama, sa nekim matorcima, verovatno ćale i keva. Prava mala bombica. Nije bila veća od 160, ali skladnijeg bića na svadbi nije bilo. Buljio sam k’o sovuljaga u nju.
Nisam popio niti jedno pivo, a napio sam se samo od gledanja. Morao sam bliže da je osmotrim. Neki ljudi odmah preko puta nje ustadoše da igraju, pa se ja spretno prebacih na njihovo mesto. Malo se iznenadi kad sedoh naspram nje, ali već sledećeg trenutka se nasmeja. Kakav je samo to bio osmeh! Znate one ljude za reklame za neku zubnu pastu. Takve zubiće je imala. Moraš da zažmiriš od njihove beline. Pokušavala je nešto da mi kaže, ali nije išlo. Neki teški narodnjak se bečio sa zvučnika, a pošto je svadba već odmicala, “oštećenje” bubnjica je bilo u završnoj fazi. I tada uradi nešto što i dan danas sanjam. Malo ustade, previ se preko stola da mi se približi. Kakve su to grudi. Stegnute u neki crni korset, samo što ne poiskakaše. Da sam dete sisao bih do 18-e.
– Ko si ti? – pitala je i na moju veliku žalost, vratila se nazad.
Naravno ni ja nisam mogao da joj odgovorim, zbog onog istog “narodnjačkog” problema. Samo sam slegao ramenima, pokazujući na zvučnik u blizini. Pokušah da iskoristim situaciju pa joj mahnuh rukom ka izlazu, pitajući je da mi se pridruži. Klimnu glavom i na moje zaprepaštenje, jedva ustade. Bila je poprilično pijana. Malena se pridržavala za sve na šta je mogla. Na kraju me pozva da joj pomognem. Uhvatih je pod ruku i lagano izvedoh napolje. Čim izađosmo, počeh da zevam, da bar malo “razradim” uši. Zujanje postade podnošljivije. Ona me pogleda, malo treznije, valjda je onaj vazduh otrezni. Kud sad da te vodim, napolju samo parkirani automobili i ništa više?? Na kraju nisam imao kud. Krenuh među parkirana kola i proveravah da li imaju neka otključana. Naravno k’o za inat, nađoh jednog juga. Vlasnik i nije imao razloga da ga zaključava, ko bi ga i ukrao. Odmah je smestih na zadnje sedište.
– Vau, kako ti je dobar ovaj auto!
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
