Mojih šest meseci ugovora za rad na brodu je brzo isteklo. Sada sam po pravilima kompanije morao biti najmanje tri meseca na kopnu, pa ako se javim onda sklapam novi ugovor. Pošto sam se iskrcao na Floridi, a tamo mi je bilo nekako plastično i dosadno, rešio sam da uhvatim prvi avion za Evropu, ma gde bilo. Prvi let je bio za Stokholm, Švedska.
Nakon desetak sati napornog leta, sleteo sam na aerodromu u Stokholmu. Znajući kako se dugo čeka za prtljag, reših da odem na piće. U bifeu je bila ogromna gužva i ja nemajući kud sedoh za barsku stolicu. Za šankom je radila visoka plava švedjanka. Naručih pivo i zapalih cigaretu.
Kao i uvek, kada ste po prvi put u nekom nepoznatom gradu, najbolje informacije o svemu možete dobiti od dve vrste ljudi. Taksista i šankera. Ovog puta, taksista nije bilo u blizini i ja se obratih plavokosoj švedjanki za šankom.
– Izvinite – rekoh najopuštenije što sam mogao – prvi put sam ovde, a planiram da ostanem koji dan. Šta mi možete preporučiti za smeštaj.
– Ako ne želite da idete sa aerodroma, čim izadjete iz hola sa desne strane je hotel, u suprotnom, ja vam preporučujem hotel ”Atlas”. Nije skup, a pristojan je.
– Hvala. Popijte jedno piće na moj račun za tu informaciju – rekoh šeretski.
– O, hvala – reče pokazujući mi predivne zube kroz osmeh koji je obarao i natoči sebi neku žestinu.
– U zdravlje – rekoh na srpskom i pružih čašu ka njoj.
– Ćus – reče ona mazno – vi ste iz Rusije?
– Ne. Srbija, ili šta je već sada.
– Super, vi sloveni ste meni jako simpatični.
– Pa iskreno, i mi volimo vas Švedjanke.
Pripreti mi tobož ljutito prstom i ode za drugi kraj šanka da opsluži konobara koji je došao sa novom porudžbinom. Zatim se je vratila do mene i nastavismo da čavrljamo tako bez veze. Popili smo još koje piće i ja shvatih da je vreme da odem po prtljag i ulovim taxi za grad.
Na pokretnoj traci je stajala još samo moja torba. Uzeh je i uputih se ka carini. Brzo sam završio formalnosti oko pasoša i izašao iz aerodromske zgrade u potrazi za taxijem. Napolju me je dočekao sveži švedski vazduh. Primetio sam jedan taxi kako se približava, i taman kada sam hteo da dignem ruku da ga pozovem, osetih kako me neko lagano lupi po ramenu.
Okrenuo sam se i iznenadio. Bila je to prelepa šankerica.
– Meni je smena završila, pa ako želite mogu da vas odbacim do hotela. Ja živim tamo u blizini.
– Ovo je najbolji predlog koji sam danas dobio – rekoh i dohvatih torbu.
Ubrzo smo sedeli u njenom nekom sportskom dvosedu. Nisam mogao da shvatim da neko kupi pre svega kabriolet u zemlji gde je devet mesecci u godini zima, a i bio je toliko mali da sam se jedva upakovao u sedište. Ali je zato išao kao zmija. Vozili smo se nekih pola sata i imali dosta vremena da se upoznamo. Zvala se Enke i studirala je sociologiju. Na aerodromu je radila jer joj je stipendija bila mala za život i studije.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
