Zabavljali smo se preko 5 godina, a par dana prije našeg vjenčanja moj dečko je imao stravičnu saobraćajnu nesreću. Uvijek sam ga molila da zaboravi na motor, da je to opasno, ali nikada me nije želio poslušati. Doktori su se danima borili da mu spasu život, izborili su se, ali ostao je nepokretan, prikovan za kolica do kraja života i sa mnogim drugim zdravstvenim poteškoćama.
Zbog cijele situacije vjenčanje nije moglo biti održano, a kada je izašao iz bolnice, kroz suze i jecaj u glasu mi je rekao da nakon svega nema smisla da se udajem za njega, da sebi nađem nekoga sa kime ću provesti ostatak života. Ja sam mu tada rekla da je to zadnji puta da na taj način ne priča, već i razmišlja. Pitala sam ga šta da se to desilo meni, da li bi ti mene ostavio… Samo je prošaputao NIKADA LJUBAVI MOJA.
Već 6 godina smo u braku, prije godinu dana smo usvojili jednu prekrasnu djevojčicu, obzirom da ne možemo imati našu i presretna sam. Njegovo zdravstveno stanje se poprilično popravilo i jedno što nije kao prije je to što je nepokretan, ali nakon određenog perioda na sve se čovjek navikne. Teški periodi u životu svakog čovjeka, svakog para itekako postoje, nas je taj period zadesio na samom početku, ali uspješno smo se izborili sa tim. Nikada ne treba odustajati od sreće, ma koliko u nekim trenutcima izgledala daleka i nedostižna.
BONUS ISPOVEST:
SKINUO SAM KOŠULJU: Jednu ruku sam stavio na njena gola leđa, a drugom sam je uhvatio za glavu!
Inače je mlađi od mene jedno petanaest godina i dolazi iz grada sa juga. I pre nego što se oženio voleo je da trguje svim i svačim. Stalno je išao na sajt za internet kupovinu, vukao neke pakete, slao na poštu, tokom radnog vremena ažurirao svoju ponudu, fotografisao.
Kao što rekoh oženio je svoju vršnjakinju iz kraja. Doneo nam neko posluženje i gurao nam u ruke fotke sa venčanja. Boleo me kurac da gledam njegove jebene rođake ali mlada mi je privukla pažnju.
Vitka kratkopodšišana plavuša od svojih 25 godina privlačila je pažnju i izazivala bludne misli. Nikako nisam mogao da zamislim mladog kolegu kako je jebe. No, šta je tu je. Njegova je.
Počela je jesen i on je počeo po kancelariji da nudi domaće proizvode. Kobasice, slaninu, domaći sir, ajvar… Čak je u kancelariji na zidu istakao i cene.
Naručio sam nešto sitno. Kilo ovoga, kilo onoga. Sve u svemu za samca jedna pristojna količina klope za mesec dana.
– Čuj, ajde da ti je ne učem ovo, pa ti da tegliš kući, nego će ti moja žena u subotu kolima dobaciti. Ako se ne varam radi blizu tvoje gajbe? – reče mlađani kolega.
Rado sam prihvatio ponudu. Ionako mrzim da teglim. O mladi nisam ni razmišljao.
Došla je i subota.
Skoro da sam zaboravio dogovor kad mi zazvoni mobilni telefon.
– Ovde Sanja, Markova žena, donela sam ti ono što si od njega naručio. Da li si kući narednih 45 minuta. Došla bih – trže me devojački razdragan glas.
– Svakako, čekam te – lakonski odgovorih.
U dogovoreno vreme uđe Sanja sa par kesa.
Ne samo da je zvučala kao devojčica, već se i obukla kao devojčica. Bele starke, uzane farmerke, bela majca na bretele, zelena kožna jakna.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
