Moj sin sa svojom suprugom živi kod njenih. Odselili su se tamo, jer ona ne želi da živi sa nama, kaže tamo im je ljepše.
Ono što me je zabolelo više od ičega je to što smo prije desetak dana dobili unuku i slavlje povodom rođenja je bilo kod njenih.
Svratio je kod nas iz bolnice i rekao da uveče prave zabavu a da mi pripremimo kod nas i pozovemo komšije i rodbinu.
Rekla sam mu da smo svakako to i planirali za dan dva, a da sam mislila da ćemo otac i ja kao i njegova dva brata biti dio slavlja i doći uvečer kod njih.
Mrtav hladan mi je rekao “bre kevo, oni su zvali svoju rodbinu i prijatelje, ja pozvao par drugara, to je njihova zabava, zato i kažem vi napravite za vas, a burazere ću da vodim na pivo sutra”!
Srce mi je prepuklo tog momenta, jedva sam izustila “da ste vi meni djeco živi i zdravi, nemoj da se plašiš, nećemo doći da smetamo”.
Sljedeće čega se sjećam je pištanje aparata na koji sam prikopčana, kaže ljekar imala sam infarkt i za dlaku su me spasili.
Neka su oni meni živi i zdravi.
