Muž je često van kuće, a ja ostajem sa svekrom… Muž mi je mnogo odsutan, a ja sam Izolovana u kuci sa svekrom, meni nije sramota da dojim dete pred njim, namerno provociram svekra jer me ova izolacija ubija a dobro bi mi dosla zabava na stranu dok muž rinta na poslu.
Meni teško pada što moram da sedim kod kuće zatvorena kao baba, tako da sam odlučila da se zabavim malo sa mojim napaćenim svekrom, ne volim svekra ali mi prija kad me svekar gleda pred malim detetom…
Ne planiram da umrem bezgrešna, boze mi oprosti zato nisam više frustrirana već raspoložena…
BONUS ISPOVEST:
NOĆ ZA PAMĆENJE! Prvo masaža, a onda akcija!
Za svojih 40 godina nikada nisam doživela sex za jedno veče. Ne smatram to nekim hendikepom, ali istini za volju uvek me je zanimalo kakav je to osećaj – sretneš nekog, privučete jedno drugo, dobro se provedete i nikada se više ne vidite. Najveći neprijatelj u ostvarivanju ove fantazije je moje nepoverenje prema nepoznatim ljudima uopšte, a pogovoto prema muškarcima i moj strah koji mi ne dozvoljava da se opustim dok nekog dobro ne upoznam. Moje društvo iz odeljenja iz osnovne škole sve ove godine održava tradiciju viđanja otrpilike dva puta godišnje. Nas dvadesetak se nađemo u nekom restoranu, klopa, piće, druženje i uvek zagarantovan dobar provod. To veče se desilo da za susednim stolom naletimo na još jednog druga iz osnovne, doduše nije išao sa nama u odeljenje, ali smo generacija, a pri tom smo nas dvoje svojevremeno svirali zajedno dok sam se ja još bavila muzikom.
Sanjim je bio i njegov kolega, takođe muzičar, klarinetista, par godina mlađi od nas, prepoznala sam ga sa nekih koncerata kojima sam prisustvovala prethodnih godina. Naravno da smo ih pozvali da nam se pridruže. Veče je proticalo uobičajno, uz puno smeha i zafrkancije, svako je razgovarao sa svakim i u jednom trenutku sam se zatekla u razgovoru sa muzičarima, drugar se prisećao vremena kada smo zajedno svirali, a njegovom kolegi je činjenica da sam i ja iz te branše, dodatno privukla pažnju.
Nisam ni primetila kada smo klarinetista i ja ostali sami u tom razgovoru, ali negde pred ponoć drugar je konstatovao kako je umoran i počeo da se pozdravlja sa svima. Njegov kolega klarinetista se velikodušno ponudio da ga odveze kući kako ne bi morao da zove Taxi, a onda je skroz opušteno, kao da je to najnormalnija i najočekivanija stvar na ovome svetu pitao mene da li želim da krenem sa njima, pošto sam mu uz put, da i mene odveze kući. Zapravo nisam želela da idem sa njima, želela sam da ostanem još malo sa društvom, ali sam čula sebe kako govorim:
„Da znaš da bih mogla, došla sam peške, a i već sam umorna…“ i tako sam krenula sa njima. Ostavili smo druga ispred njegove zgrade i krenuli dalje, pogledao me je u retrovizoru, pošto sam sedela nazad i pitao: „Jesi za još jedno piće pre nego što te odvezem kući?“ – samo sam ga gledala u tom istom retrovizoru nesposobna da progovorim.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
