Tih godina radila sam kao profesorka u jednoj Beogradskoj gimnaziji… Bila je to privatna skola a ja na pocetku karijere. Masu vremena zamenjivala sam starije kolege i jedva nekako uspevala da ispunim fond casova. Bilo je uzasno tesko uspostaviti bilo kakav autoritet nad ucenicima kada sam se svako malo seljakala od odeljenja do odeljenja zavisno koji od profesora je otisao na bolovanje i sl. Mislila sam sta cu… nemam pravo da se bunim. Sada sam na startu i moram nekako da izdrzim… svaki pocetak je tezak ali procice sve to. Nisam ni slutila sta mi se sve sprema…
Skola nije bila toliko velika. Razredi su imali od 4 do 6 odljenja zavisno od generacije a ja sam manje vise uspela u svakom da ispredajem po neki cas vec u prva dva meseca. Ucenici me nisu zarezivali ni 2%… Mlada profesorka, tek pocela da radi, ne moze da nas ocenjuje tu je da izdrzi par casova sa nama… i umesto da mi pomognu, mali djavoli kao da su svakoga dana smisljali nove nacine da me omalovaze i ismeju. Uzasno sam se osecala. Na kraju drugog meseca probala sam da se posavetujem sa starijim kolegama s namerom da trazim od direktora da mi da ovlascenja da mogu bar da dajem ocene i neopravdane izostanke… Naravno svi su me zdusno i momentalno spustili na zemlju. Na kraju krajeva i bili su upravu. Traziti tako nesto od direktora skole pune “maminih i tatinih sinova i cerkica”. Pouka je bila jasna. Sama ces morati da ispeces zanat na tezi nacin.
Deca su se delila na tri grupe. One poslusne i dobre koji su radili sta sam im zadavala. Naravno njih nije bilo na prste jedne ruke. Na one indiferentne koje nije zanimalo apsolutno nista sve i da prodje autobus krz ucionicu i na nadmene i slobodno mogu reci podle provokatore koji su bili razmazotine svojih bogatih roditelja i to one najgore vrste. Ova grupa mi je najteze padala. Doduse njih nikad nije bilo previse ali, istini za volju, njih par mi je zivot cinilo gorcim milion puta vise svi ovi ostali zajedno.
Secam se tog podneva kao danas. Usla sam u odeljenje, jedno od najtezih mogucih za savladati sto su priznavali cak i iskusnije kolege. Naravno vecina njih u tom odeljenju je bila ona mnogobrojna indiferentna grupa ali srz problema je lezala u jednom uceniku. Nikoli… Bio je to sin pomocnika ministra policije. S obzirom da se cela ova radnja odvijala u Srbiji jasno je kakva je posebna razmazotina bio mali Nikola. Naravno kao i vecina “tatinih sinova” korumpiranih politicara mali Nikola je bio vidno, ne skriveno u uskoj sprezi s kriminalom koji je cvetao na beogradskim ulicama i kao svaki tinejdzer iz te price mislio je da boga drzi direktno za . . . znate vec sta. Tako se i prema meni ponasao.
Prilikom prvog susreta s njegovim odeljenjem bila sam upozorena od strane starijih kolega. I samo pomalo oprezna i na staklenim nogama bojazljivo sam usla u odeljenje, predstavila se, uisala cas, prozvala sve ucenike kako bi ih upoznala i pocela da predajem. Zanesena znanjima teorije pocela sam bojazljivo da cvrkucem na casu o gradivu koje smo obradjivali ne pomazuci se nastavnim planom. Cenila sam da ce postovati profesionalnost i pokusati i sami da se potrude da pruze isto… Naravno kroz 5min. shvatila sam kakvu sam corbu sebi zakuvala i pocela polako da se preznojavam ne znam ni sama zbog cega… pocetnicka trema valjda… U tom trenutku spazila sam Nikolu koji je do tada cutao… Djavolski se cerio, zavaljen u vulgaran i sve samo ne djacki polozaj u svojoj klupi. Shvatila sam da je u prvih par minuta kao hijena osmatrao iz daleka jedva docekavsi da u glasu oseti strah, paniku, tremu … istog trena je poceo s neumesnim komentarima, provociranjem i postepeno vredjanjem i omalovazavanjem… Ignorisala sam ga sve do trenutko dok mi nije prekipelo. Pocela sam da mu odgovaram naocigled smireno, iako sam u zebi treperela zbog cele situacije, ali ko zna zbog cega, uspevala sam svakom recenicom perfidno da ga potkopam i izdignem pred celim odeljenjem onako “na finjaka”… Sve je prekinuo upravo nikola besan i razjaren socnom psovkom od koje sam ostala ukopana u mestu…. nisam znala kako da reagujem. Situacija je bila krajnje ekstremna a moja ovlascenja ni benigna… Taj bes u ocima. Priznajem sledila sam se u sebi, istrpela par sekundi neprijatne tisine i ignorisuci celu situaciju, drhtavo nastavila da predajem do kraja casa… Osecala sam krvnicki pogled na meni ali barem je cutao… Moje mehanicko peglanje gradiva prekinulo je u jednom trenutku zvono. Nije mi trebalo 7 sekundi da odem iz odeljenja. Kunem se osecala sam se 100 kilograma laksa iako imam samo 50.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
