Nadam se da će i on nešto poduzeti… Imam 17 godina i zaljubljena sam u maminog momka. Mama želi da se uda za njega, ali… i ja to želim. Ne znam zašto mi se to događa. On ima preko 40 godina, ali volim ga toliko da bih život dala za njega. Možda je to jer sam odrasla bez oca, bez očinske ljubavi, pa u maminom momku vidim u tu vrstu ljubavi. Ne znam. Dugo sam skupljala hrabrost da mu sve priznam. Znala sam kakve posljedice svega bi moja izjava ljubavi njemu mogla izazvat.
Prošli vikend sam bila sama u stanu i od nekuda, kao da ga Bog poslao, pojavio se on. Kada sam ga vidjela kroz prozor odmah sam otključala vrata. Par minuta kasnije čula sam kako ulazi u stan i čekala bez odjeće. Sekunde su mi bile kao godine, a onda se pojavio. Ostao je šokiran, a ja sam glumila da mi je neprijatno. Tada se on izvinuo što je nenajavljen i bez kucanja ušao te je izašao u hodnik.
Ja sam se na brzinu obukla, onako lagano i pozvala ga da uđe. Nisam željela ništa više od toga za početak, ali ovo što sam uradila, bar mi se čini imalo je svrhe. Od tada je dolazi 4-5 puta i kako da kažem GLEDA ME NA DRUGAČIJI NAČIN. U očima mu vidim da kada me gleda, gleda kroz moju odjeću i vjerovatno zamišlja ono što sam mu prošli vikend pokazala.
Očekujem da će vrlo brzo i on sam poduzeti nešto da bi mi se približio na ONAJ NAČIN, način o kojem maštam već godinu i više… ako ne, onda ću ja krenuti u novu akciju. Najvažnije osjećam da me želi…
BONUS ISPOVIJEST:
“Kamiondžija sam. Svaki put kada vozim turu prema Mađarskoj, prolazim kraj jedne kuće u kojoj stanuje dječak koji ima Daunov sindrom.
On često stoji na terasi kuće, i maše ka vozilima. Svaki put kada ga vidim pritisnem trubu. Mali se tada smije, skače od sreće i maše rukama…
Jedan dan odlučim da ga iznenadim, kupim onaj dječiji automobil na akumulator i kada sam stigao do njegove kuće tu napravim veliki zastoj, izađem iz kamiona i iz prikolice iznesem automobil. Dolazim ispred kuće njegovi već izašli napolje i grle me.
Ljudi moji suza je bilo na sve strane. Dječak je došao do mene zagrlio me i zahvalio se te je otrčao do sobe i donio mi crtež kamiona. Malac je bio jako sretan, a sretan sam i ja. Ponekad je potrebno sasvim malo da bismo bili sretni.”
