Najbolja udana komšinica koja je nezasita i traži da je napuniš
Bila sam u ranim četrdesetim, nedavno razvedena, ali nisam baš očajavala zbog toga. Mislim, bio sam u depresiji prvih mjesec dana, ali onda sam došao sebi i shvatio da mogu nastaviti sa svojim životom. Vratio sam se u stari kvart gdje me je čekao stan od staraca koji su, nažalost, preminuli prije godinu dana. Nisam znao šta da radim sa stanom, dao sam ga na prodaju, ali posle toliko novogradnje niko nije hteo stariji stan.
I tako sam se vratio u stan u kojem nisam bio deset godina. Vidio sam da se komšiluk malo promijenio, bilo je novih ali i poznatih lica. Neki stariji su mi se radovali, a neki ne, znao sam da su u lošim odnosima sa mojim starcima. Nisam se previše obazirao na te stvari, jer sam se držao starog ‘Živi i pusti druge da žive’.
Jednog dana sam čistila stan i krenula da iznosim smeće, kada sam ugledala prelepu brinetu, nekoliko godina mlađu od mene, bar je bila takva procena, a kasnije sam saznala da je malo mlađa od mene. Nosila je torbe u obje ruke i imala je problem s otvaranjem ulaznih vrata, pa sam joj ih otvorio. Nasmejala mi se i rekla:
– Tako ste ljubazni, hvala!
– Nema na čemu – rekao sam, pitao sam te – Ideš li kod nekoga?
“Ja živim ovdje”, rekla je kroz smijeh, “na četvrtom spratu.” A vi ste sigurno onaj Goran koji se prije dva mjeseca uselio u stan na drugom spratu?
– Da jesam… -odgovorio sam zbunjeno- mislim… nisam te do sada video… pa pitam…
– Hahahaha – sad se veselo nasmijala – Ja sam Sanja, Brankova žena sa četvrtog sprata. Sada znate ko je to, zar ne?
– Da, znam, ali onda možemo ići na ‘Ti’ sada kada smo se upoznali? – rekao sam sa osmehom.
-Naravno -i ona se nasmijala, pa sam uzeo par torbi da joj olakšam.
Odveo sam ih sve do stana, a ona me pozvala da dođem na kafu. Pristao sam, ali samo da odem zaključati stan, pa se odmah vraćam. Brzo sam obukla još jednu majicu koja nije smrdila na znoj, malo dezodoransa ispod pazuha i otišla u njen stan. Uredno sam pozvonio, mada mi je to bilo malo glupo, ali ajde, pristojnost je na prvom mjestu. Otvorila mi je vrata sa širokim osmehom i pozvala me u kuhinju. Kafa je već mirisala, a kad smo se smjestili, ona mi ju je sipala i pitala me da li sam za nešto žestoko, ali sam odbio i zahvalio joj se i tražio samo čašu vode.
Razgovarali smo o svemu, o meni, mom razvodu, njoj, njenom braku, i na tu temu primijetila sam tugu u očima i glasu. Nisam ništa pitao, ali ona je onda počela priču. Ispričala je da se zaljubila u Branka, te da je pre braka bio divan, brižan i nadasve romantičan, ali je nakon druge godine braka sve to počelo da bledi. I kako više ne izlazi, pa nije ni čudo što sam je tek primetio. Ona se malo nasmejala, a i ja i na kraju sam je pitao: