– Milice, kako si se provela večeras?
– Super je, mada me već uhvatilo, popila sam ovde 3 duple i na rođendanu najmanje toliko.
– Hoćeš vodu da ti naručim?
– Ne, ne, sad ćemo da idemo.
– Pa sad ćemo i mi, samo da tražimo račun.
Drug je tražio račun od konobara, one su se uhvatile za torbe da traže novčanik, dok smo mi rekli da ni govora nema one da plate nešto, na šta su one jedva pristale. Izašli smo iz kafane svi zajedno, njih dve rekoše kako čekajući taksi, drugar i ja isto, dok ostala dva drugara pozdraviše se s nama i odoše kući peške. Pozvao sam taksi, Milici je bilo muka, na šta njena drugarica nama reče:
– Ako dođe pre vaš taksi, hoćete nas pustiti da odemo mi?
Moj drug koji se opustio od pića uz smejanje reče:
– Pa kakvi bi to mi bili džentlmeni?
Na šta se ja nasmejah gledajući i odmeravajući Milicu. Posle nekih 7, 8 minuta, svi smo već bili nervozni što nema taksija, plus je bilo dosta ljudi tu koji su čekali taksi. Ja sam se pomerio malo napred ka ulici i prvom taksiju koji je dolazio u sesret mahnuo mu. On je stao, rekao sam drugu, Milici i njenoj drugarici.
– Ajde ulazite, idemo svi sa jednim.
Njih troje su seli pozadi, a ja napred. Taksista je upitao:
– Gde idemo?
Mi smo se između sebe prvo dogovorili, da prvo odbacimo njih dve. Spletom okolnosti, u povratku 3 ulice levo, živeo je i moj drug. Nas dvoje smo ostali sami i nastavili vožnju sa periferije ka centru grada gde je Milica živela. Taksi je stigao do ulaza njene zgrade, na šta mi taksista reče:
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
