Napravila sam životnu grešku, ali nažalost nema nazad
– Jel ti ovo drugarica ili devojka?
– Poznanica.
– Bolje joj pomozi, vidiš da ne može sama da izađe.
Na šta sam se ja okrenuo i video Milicu kako sto godina izlazi iz taksija, sva zanesena, opijena. Platio sam taksisti i izašao iz taksija, otvarajući zadnja vrata. Uhvatio sam Milicu za ruku i pomogao joj da izađe.
– Ma mogu sama, ne treba pomoć.
Čak je u tom pijanstvu bila puna sebe. Krenula je ka prolazu u kom je živela, pa se zateturala levo desno i naslonila uza zid. Odmah sam potrčao za njoj i uhvatio je.
– Polako samo, stabilizuj se. Jel ulaz levi ili desni?
– Desni.
– Ajde, idemo polako. Koji broj, da pristinem interfon, jesu ti budni kući?
– Nema nikog, otac u selu do sutra popodne, brat u Beogradu.
– Gde ti je ključ?
Jedva je stajala na nogama i tražila ključ u torbi. Dala mi je ključ, i krenuli smo ka njenom stanu. Otključao sam vrata stana i držeći je da ne padne ušao sa njom zatvorivši vrata.
– Jel možeš da se izuješ, skineš jaknu i središ sama?
– Mogu, mogu, hvala ti, možeš da ideš, dovoljno je.
Ona se opet zatetura pokušavajući da se izuje. Opet je uhvatih da ne padne.
– Možeš ti malo sutra.
Pomogao sam joj da skine jaknu pa je potom sela na stolicu. Uhvatio sam je za noge i svukao štikle sa nje. Najlon čarape prekrivale su njena stopala, odmah sam se naložio.
– Joj muka mi je, muka – počela je da kuka.
– Hoćeš da povraćaš?
– Ne mogu, daj mi vode.
Otišao sam do kuhinje i dao joj vode, popila je pola čaše.
– Ajde ti do kupatila da se umiješ malo, pa u krevet?
– Hajde – kratko je odgovorila.
Otišao sam sa njom do kupatila, pomogao sam joj da se umije, odmeravajući joj dupe u suknji i noge u najlonkama. Izašli smo polako i ušli u njenu sobu. Upalio sam svetlo, Milica se samo bacila na krevet.