Ne znam mogu li mu više verovati… U trenutku dok smo se borili za zdravlje našeg deteta, vraćajući se iz Kliničkog centra, on je u kolima uveo svoju lju.avnicu, provalila po maramicama kod suvozačevog sedišta, gospodin se “zaigrao” pa ostavio vidljive tragove svuda u autu.
Posle sam otkrila sakriveni telefon. Priznao je, molio da oprostim. Oprostila sam. Ali već godinama ne mogu da spavam zbog toga. Svaki put kad me dodirne ili poljubi vidim ih u kolima, sećam se poruke koju mu je poslala kako ništa nisam provalila uz smejanje. Živim a mislim da mi je duša mrtva, da se raspadam.
Opravdanje za prevaru je to što sam se previše posvetila detetu. Detetu koje je bilo bolesno i zbog kog sam se molila da prohoda jednog dana. I pored svega ja se stvarno pitam da li sam ja zaista kriva za to što se desilo? Krivim sebe. Godinama. Često se svađamo jer mu “ne verujem”, a verovala sam mu nekada više nego sebi. A ja se ne usuđujem da mu opet verujem. I opet sam kriva JA jer NE ŽELIM da mu verujem. Da li zaista jesam.
Najbolje Priče i ispovijesti možete pronaći i na našoj Facebook stranici – Matorke
