Nisam izgubila nadu, ali teško mi je… Suprug i ja dve godine pokušavamo da dobijemo bebu, jednom sam zatrudnela ali moja beba me je napustila pre nego što sam je rodila. Svi govore: “Polako, desiće se kad se najmanje nadate, biće, samo bez stresa…”
Sa osmehom na licu pokazujem im da verujem u to, ali niko ne zna za moj strah iza zatvorenih vrata, iza lažnog optimizma i osmeha dok šetam ulicama i mučninu koju osetim svakog meseca, suze koje padaju, bol i neopisiv strah..
ŠTA AKO TO TRAJE GODINAMA, KOLIKO ĆE JOŠ VREMENA PROĆI DO TOG TRENUTKA???
Ponekad imam nadu: biće, biće sledeći mesec… Pa ponovo strah… I tako u nedogled…
Do kada? Šta ako dobijem bebu za 5 godina??? Još 5 godina ove konfuzije, panike, šta ako je ne dobijemo nikada i budemo jedni od onih parova koji su godinama bezuspešno pokušavali?
Nadu ne gubim, strah osećam i molim se svake noći da i ja jednog dana ugledam i zagrlim moje čedo. ? ? ?
BONUS ISPOVIEJST:
Navikao sam suprugu na skupoće, ali dosta je… Supruga se buni što finansijski pomažem naše roditelje. Zarađujem dovoljno novca, u svakom smislu obezbjeđeni čak uspijem i uštedit, nemamo nikakva zaduženja. Često svojim i njenim roditeljima dam novaca jer žive od penzija koje su malo jače od prosjeka, ali opet nikakve. Ona jednostavno ne želi da njene fensi krpice koje su preskupe, trpe radi toga.
Oblačimo se daleko skuplje od prosjeka, ni to nije dosta. Nesvjesno sam je ja na to navikao, jer mi novci nikad nisu bili briga, ali sad vidim da se jako promjenila. U braku smo 3 godine, nemamo djece, svjesna nije da sam na granici da joj zatražim razvod sa takvom osobom ne želim da živim.
