– Dobro jutro strina! – na vratima naše kuće stoji vojnik, visok, utegnut po strojevom pravilu.
– Nemanja, pa jesi li to ti, dečače?
– Ja sam, strina, ja. Juče sam iz Svilajnca stigao ovde u prekomandu, a moji zapeli “obavezno se javi strini kad dođeš!” i eto…
Uvodim Nemanju u kuću, nudim ga kafom, spremam doručak. Zaboga, pa to je sin Nikolinog brata od tetke, oni žive u Nišu, prvi su poslali telegram saučešća pre pola godine…
– Joj Nemanja, srećo, pa jedva sam te prepoznala. Kako si porastao! Koliko imaš godina? I kada si otišao u vojsku?
– Skoro devetnaest! U vojsci sam već tri meseca. Pravili smo i ispraćaj, skromno, u krugu porodice. Tata nije dao veliku lumperajku, znate, zbog čike…
Dugo smo pričali, ja sam se million puta čudila kako je porastao, raskrupnjao se, prava momčina, vojnik i po! Onda smo ručali, pa opet pričali. Nemanja je sve više potrepucao, hvatao ga je dremež, vidim da mu se spava i teram ga da se raspremi i legne, da malo odmori. On se nećka, sramota ga je, kaže, dosta se zadržao, remeti mi nedeljno popodne, ićiće u kasarnu, pa ako mu se ukaže prilika svratiće opet kad dobije izlazak u grad.
– Taman posla!- uporna sam – neću to ni da čujem! Pravac kupatilo, osveži se, opusti, odspavaj malo, pa ću te izvesti da ti pokažem grad i onda ću te otpratiti do kasrne!!
Spremila sam mu kadu punu tople vode sa dosta pene za kupanje, dala neki kućni mantil mog Nikole (biće ti možda kratak ili tesan, ali skini tu uniformu, osećaj se kao kod svoje kuće!).
Nikola je otišao u kupatilo i tamo ostao čitavu večnost. Raspremila sam mu trosed u gostinskoj sobi, stavila dva velika jastuka, odvrnula maksimalno radijatore, a njega iz kupatila nema pa nema. Priđem vratima, oslušnem, tajac. Uhvatim za kvaku, vrata nisu zaključana, lagano ih otvorim i vidim ga – spava u kadi punoj vode!
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
