Razvela sam se od muža zbog mlađeg momka. Obeđavao mi je sve što poželim, puno bolji život od onog koji sam živjela, ali… Nakon razvoda kćerka koju sam dobila sa mojim bivšim mužom pripala je meni, tačnije moj muž je nije ni htjeo.
Ja je volim i nije mi problem da brinem o njoj, ali čovjek zbog kojeg sam se razvela od muža ne želi me oženiti dok se ne riješim kćerke, mislio je da je neću povesti sa sobom. Želi samo mene i našu zajedničku djecu. Prije 5 dana mi je dao rok da odlučim, ili brak sa njim bez moje kćerke ili da se raziđemo. 5 dana se lomim, razmišljam i odlučila sam da kćerku dam u dom. Jednostavno nemam drugog izbora i nadam se da će se brzo naći neka porodica koja će je usvojiti i koja će joj dati ljubav koju na žalost ja nisam u mogućnosti.
Lijepa je, zdrava djevojčica vjerujem da će brzo naći prikladne udomitelje. Nije mi bilo lako da odlučim, ali ona je još mlada, dijete i stigne izgraditi svoj život i bez mene, a ja… ovo mi je zadnja prilika da konačno budem sretna.
BONUS ISPOVEST:
NEZNANAC ME JE RASTURIO: Bacio me na krevet pa se zabio u moje međunožje, bilo je žestoko i orgazmično!
Za svojih 40 godina nikada nisam doživela sex za jedno veče. Ne smatram to nekim hendikepom, ali istini za volju uvek me je zanimalo kakav je to osećaj – sretneš nekog, privučete jedno drugo, dobro se provedete i nikada se više ne vidite. Najveći neprijatelj u ostvarivanju ove fantazije je moje nepoverenje prema nepoznatim ljudima uopšte, a pogovoto prema muškarcima i moj strah koji mi ne dozvoljava da se opustim dok nekog dobro ne upoznam. Moje društvo iz odeljenja iz osnovne škole sve ove godine održava tradiciju viđanja otrpilike dva puta godišnje.
Nas dvadesetak se nađemo u nekom restoranu, klopa, piće, druženje i uvek zagarantovan dobar provod. To veče se desilo da za susednim stolom naletimo na još jednog druga iz osnovne, doduše nije išao sa nama u odeljenje, ali smo generacija, a pri tom smo nas dvoje svojevremeno svirali zajedno dok sam se ja još bavila muzikom. Sa njim je bio i njegov kolega, takođe muzičar, klarinetista, par godina mlađi od nas, prepoznala sam ga sa nekih koncerata kojima sam prisustvovala prethodnih godina. Naravno da smo ih pozvali da nam se pridruže.
Veče je proticalo uobičajno, uz puno smeha i zafrkancije, svako je razgovarao sa svakim i u jednom trenutku sam se zatekla u razgovoru sa muzičarima, drugar se prisećao vremena kada smo zajedno svirali, a njegovom kolegi je činjenica da sam i ja iz te branše, dodatno privukla pažnju. Nisam ni primetila kada smo klarinetista i ja ostali sami u tom razgovoru, ali negde pred ponoć drugar je konstatovao kako je umoran i počeo da se pozdravlja sa svima.
Njegov kolega klarinetista se velikodušno ponudio da ga odveze kući kako ne bi morao da zove Taxi, a onda je skroz opušteno, kao da je to najnormalnija i najočekivanija stvar na ovome svetu pitao mene da li želim da krenem sa njima, pošto sam mu uz put, da i mene odveze kući. Zapravo nisam želela da idem sa njima, želela sam da ostanem još malo sa društvom, ali sam čula sebe kako govorim:
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
