Otac me molio da se vratim… Imala sam 5 godina kad je majku i mene otac oterao iz kuće. Majka nije znala gde ćemo… Vratile smo se njenoj staroj kući gdje je odrasla. Prođu 4 godine od toga i majka se razboli i nakon par meseci umre.
Prođe sahrana i sutradan me tetka pita da odem sa njom da živim, i ja to prihvatim i krenem sa njom u Nemačku. Prije pola sata zvoni mi telefon i tetka se javlja i govori mi da je za mene, ja se javim kad moj “otac” sjetio se i on mene, ali naravno kad je doživeo saobraćajnu nesreću i ostao invalid. Plače on, moli da mu se vratim kako bi mu mogla pomagati…
Progutam knedlu i kažem mu “izvini oče, i dalje te poštujem kao oca, ali ja nikad neću preći preko toga što si nas izbacio gole, bose i gladne na ulicu, snađi se sam kao što smo i mi morali”.
BONUS ISPOVEST:
VLAŽNA I DIVLJA! Ludački me je razvalio, dok sam bila prisonjena uza zid…
– Sredina nedelje, ne preterano naporan dan na poslu… stigla je kući, obavila ono što mora i shvatila da joj se niti negde ide, niti nešto radi, niti pije ona davno dogovorena kafa sa drugaricom. „Šta bih sad?“ pitla je sama sebe i nasmejala se shvativši da ne bi – ništa.
Mrzelo je čak i kompjuter da uključi pa je, mimo običaja, i poštu proverila preko telefona.
Kad je već kod pošte, uključl se i na sajt da vidi ima li tamo nešto zanimljivo… i na FB da proveri ima li nešto zanimljivo.
I u tom lenjom izlistavanju, stiže poruka: „Šta radiš?“
Bio je to jedan od onih simpatičnih „internet-poznanika“ sa kojima po nekad razmeni poruke o kojekavim temama, od posla do recepata za pripremu kiflica, od finansijskih problema do razmene iskustava sa kraćih i dužih putovanja i odmora.
„Pravo da ti kažem – ništa. Lenčarim i mislim kako mi se baš ništa ne radi“
„A da mi malo praviš društvo?“
„Hoću… sve dok me ne bude mrzelo i da kucam!“
„E, luda si! Nisam mislio na kuckanje… u prolazu sam, imamo bar dva sata da popijemo onu davno dogovorenu kafu i … da ti vidim oči bar!“
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
