Ups… sad ju je zatekao.
Nikad nije ni uzela u razmatranje opciju da će se nekad stvarno videti. Uvek je to bilo „jednom kad…“ i nije o tome ni razmišljala.
S druge strane, bio joj je iskreno drag, baš su oboje bili opušteni, prirodni, razmenili su toliko toga o sebi da su jedno o drugom znali više nego neki ljudi nakon višegodišnjeg aktivnog druženja. I u suštini je prirodno bilo da se sretnu. Nekad.
Pozvao je i ponovio svoj predlog.
„Iskreno? Nisam sigurna da je pravi trenutak… sva sam nešto „mrtva“, nisam neraspoložena, nije mi ništa.. samo ne bih da radim ništa!“
„Pa ne zovem te da mi pomogneš da okopam njivu nego da poijemo kafu/vino… ili šta već želiš, možda pojedemo neki zalogaj s nogu i ispričamo se kao ljudi.“
„OK. Ali, to znači izlazak u civilizaciju što opet podrazumeva bar neko spremanje… oblačenje jakne, obuvanje cipela… Auto mi je već u garaži… Mrzi me!“
„Dobro. Razumem“, glas mu je bio nekoliko tonova niži i baš je zvučao tužno.
To ju je malo protreslo. „Pa jbt, koja sam ja baba postaala! Čovek je sad tu… dobar je, drag mi je, ako ništa drugo zaslužio je da mu pravim društvo dok „ubija“ vreme… ili da mu učinim zadovoljstvo i posedim sa njim sat ili dva!“
„Hej… ne ljuti se… „
„Ma, ne, ne ljutim se… Samo sam malo skenjan jer sam se nadao ne samo da ćeš prihvatiti nego i da ćš se obradovati. Bar pola koliko sam ja kada se ovo namestilo ovako…“
„U pravu si. Kaži gde si i daj mi 15 minuta. Može?“
Za nakih pola sata se našla u njegovom zagrljaju… toplom, srdaačnom, onom lepom, drugarskom koji uvek tako prija.
Kasno popodne ili rano veče, sredina nedelje… to nije neko vreme kada je u gradu gužva tako da su mogli da biraju sto u uglu, da se na miru ispričaju.
Poručio je dupli espreso za sebe i pružio joj kartu sa ponudom raznih kafa. „E… ja ako sad popijem kafu, neću spavati bar do 2h ujutro!“
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
