„E jbg… šteta što nema nekog da to iskoristi!“
„I ja kažem da je šteta… Ali, šta se tu može?“
„Može se!“ reče on sa osmehom i izvadi nešto iz svoje torbe.
Ispred nje je stajao paket… ni mali ni velik, zanimljivo upakovan… nekako izazovan.
„Za tebe je… znam da će poslužiti!“
„E… pa stvarno nije fer… ja nisam ni znala da dolaziš… sad se osećam glupo…“
„Ne zezaj! Znam šta misliš o poklonima i zašto se sad t nešto nećkaš… i drugi ljudi po nekad žele da poklanjaju i uživaju u izboru, pakovanju, iznenađenju koje naprave… Može kapućino?“
„OK“, reče i krene pažljivo da odmotava poklon.
Ipak je bila malo nespretna pa joj je u ruci ostao samo papir, dok se sadržaj našao na podu. Sagnula se da dohvati dok je krajičkom oka uhvatila izraz njegovog lika i shvatila da se sa mukom uzdržava od smeha.
U ruci joj se nalazilo plastično providno pakovanje… podigla ga je okrenuto kontra od sebe i sve dok se nije uspravila i stavila poklon ispred sebe nije imala predstau šta je. Kad je okrenula i videla najpre je zinula… pa počala da crveni shvativši da je „to“ držala tako da su svi okolo mogli videti.
„Ti nisi normalan!“ reče malo glasnije nego što je mislila.
On je tad stvarno počeo da se smeje.
Glasno, iskreno, toplo.
Onda mu se pridružila i ona. I zaboravila da skloni „poklon“ u torbu.
Konobar je doneo kafu i upadljivo sklanjao pogled sa providnog pakovanja u kojem se nalazio dildo. Pravi, autentični, kopija „originala“.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
