„Dobro… shvatila sam!“ rekla je i zastala.
„E… lepo mi je bilo večeras… Hvala što si me izvukao iz kuće. Doduše, ujutro kad budem trebala da ustanem, znam koga ću da prozivam… I tebe… i familiju… i sve redom!“
„Voleo bih to da čujem…“ rekao je nešto tišim glasom.
„Šta? Kako te psujem? Nemoj… nije damski…“
Tišina. Potpuna.
Podigla je pogled i srela njegov. Nije se smejao, ali oči su mu sijale. Okrenuo se prema njoj i približio se za pola koraka.
I opet tišina. Potpuna.
Spustila je pogled. Pružio je ruku, nežno je uhvatio za bradu i prisilio da ga pogleda
„Znaš… ja se ne sećam kad sam imao ovako lepo veče…“
„I meni je bilo divno…“
Za trenutak su se gledali u tišini. Onda se ona osmehnula i on spustio svoje usne na taj osmeh.
Lagan, nežan, kratak poljubac i usne odvojene, ali sasvim blizu.
„Morao sam… Jbt… ti nisi svesna koliko pališ tim svojim smehom!“
„Smehom?“
Ponovo je vratio usne na njene… Ovog puta poljubac je bio dug, dubok, potpun…
„Ne samo smehom“ prošaptao je. „Od kad sam te zagrlio imam želju da to ponovim… i da te ne pustim!“
Naslono ju je na auto i nastavio da je ljubi. Ljubili su se kao tinejdžeri na parkingu grabeći jedno drugom usne, jezike, sudarajući se zubima, upijajući jedno drugo i uživaući potpuno. Zagnjurio je lice u njen vrat…
„Sjajno ti stoji taj parfem! Pali me…“
Nastavio je da je ljubi po vratu, licu, kosi… privlačeći je sve više, želeći je sve jače…
„Izvini… znam da ne bi trebalo… ali… želim te! Želim te ludački!“
„Hmmmm… Priznajem da ni ja nisam baš ravnodušna….“
„Ubiću se! Ja ovde gorim… stidim se k’o tinejdžer na prvom sastanku a ona – pa ona nije ravnodušna!“
Počinju da se smeju… Glasno, neobuzdano, zajedno…
„I? Šta ćemo sad?“
„Pa… imam nekke ideje, samo ne znam smem li da kažem?“
„Reci… bolje ti nego da moram ja!“
„A da me pozoveš da ti okačim one slike što stoje već mesec dana?“
„Stvarno bi mi to uradio? Super! Dobićeš čekić i ekserčiče, a ja ću za to vreme da isprobam poklon, može?“
„Bleso!“ rekao je povlečeći je prema sebi. „Može… samo da ti budem blizu…“
Brzo su stigli… Ušli u kuću dosta tiho, dosta mirni, zamišljeni po malo… sa onom divnom tremom koja nas nikad ne napušta kada smo u iščekivanju nečeg – lepog.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
