– Eh, moj čika Jovo – uzdahnu devojka – nema od toga ništa. Kakva svadba, bilo pa prošlo. Kome ja ovakva još trebam?
Stvarno mi je u tom trenutku bi žao.
– Nemoj da si na kraj srca. Kako more kome trebaš: vredna si, jaka si, mlada si…
– Jeste, kao rosa u podne!- nasmeja se ona – Nikome ovakve ne trebaju. Svi traže samo piletinu, da izvinete na izrazu, utegnute i zgodne, koje se lickaju i manikiraju, mirišu na skupe parfeme. A ja znam samo da rmbam, ružna sam, debela, pa još i ćopava…
Učini mi se da će zaplakati pa joj pružih onu čašu sa pivom.
– Ajde more, da se mi kucnemo. Živela ti meni hiljadu godina. Pusti te priče, šta znaju ovi zaglajdani, kakva piletina. Da se ja ženim takvu bi tražio!
– Ali vi se ne ženite čika Jovo!! – i iskapi pivo iz čaše.
Nalih joj još jednu, tek da dođem do teksta. Stajao sam ispred nje, gledala me je tužno pravo u oči.
– Mene ni moji rođeni ne cene i njima sam višak. Onima u Valjevu sam valjala dok je bilo mojih para, mužu ni tada. I tamo sam samo nešto perkala i čistila, a on je landrao po kafanama i jurio mlade i zgodne. Ponekad bi se, pijan, setio da postojim pa bi me, bez ikakve pažnje i nežnosti, da izvinete, natego ko da sam od gume, istreso se i zahrkao. Nikad se nisam osećala ko žensko. Valjda sam negde nešto zgrešila pa me je bog em obeležio da se rodim sa kraćom nogom em kažnjavao uskrativši mi makar neki minut zadovoljsta.
Stojim ispred nje i slušam je.
– A nek sam prokleta ako sam ikad više poželela od običnog života i još običnijeg čoveka koji će me ponekad pomaziti po kosi, pljesnuti po dupetu, da izvinete, kad mu donesem kafu, trezan, kad mu se zbog mene ili tek onako digne poželeti da mi ga utera, da ga ispraznim i usrećim. Ovako, samo me je taj Vljevac natezo ko da me ubija!! Izvinite što lajem, sve mi se skupilo!
Videh joj suze u očima. Sažalih se i prođoh joj rukom kroz mokru kosu.
– Pusti to Marina. Zaboravi na prošlost.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
