– Izvini… Kada ti je već neko probio pičkicu, želeo sam da ja budem prvi koji će te jebati u dupe. Možda se više nikada ne vidimo, želeo sam da te osetim i da mi ova noć ostane u sećanju.
– Kako to misliš? Zašto se ne bismo videli? – pitala sam, mada sam naslućivala odgovor.
– Ne mogu. Jednostavno ne mogu. Kako posle tebe da oženim onu debelu kravu od tvoje sestre? Ako je budem jebao, misliću na tebe. Ne mogu. Mislim da sam se čak i zaljubio u tebe. Čuo sam se sa prijateljem, sutra odlazim u Francusku – rekao mi je. Tada se u meni probudila još veća želja za njim.
– Dobro, ne moraš se oženiti. Ali ostani ovde. I ja tebe previše želim. Nemoj da me kažnjavaš svojim odsustvom, molim te – govorila sam kroz suze. Poljubio me je i rekao:
– Ovde te ništa ne zadržava. Kreni sa mnom – predložio mi je.
Nisam mogla to da uradim. Jedva čujno je pokupio svoje stvari i izašao iz sobe, a ja sam zaspala u suzama. Oko 3 sati iza ponoći, neko je počeo da lupa na vrata. Bila je to Nina. Uznemireno je uletela u sobu. Kada sam je pitala u čemu je problem, rekla je:
– Mislim da me Marko vara. Poslednjih par dana ne želi ni da me pipne, neće čak ni da me poljubi – vikala je. Ubeđivala sam je da je pod stresom zbog sutrašnjeg dana i da je umislila. Ustala je i rekla: – On je moj i ničiji više. Zauvek će biti moj – a zatim napustila sobu.
Setila sam se našeg detinjstva i toga kako je uvek morala da ima lepše igračke, kako je uništavala moje stvari koje su lepše od njenih… U meni se probudio bes i ljubomora. Marko je svakako ne voli. Pozvala sam ga i rekla mu da, ako me i dalje želi, poći ću s njim.
Sutradan je, baš kada su trebali da izgovore „da”, pred svim zvanicama rekao:
– Debela, nisi valjda pomislila da ću te oženiti. Ja volim Minu. Zbogom.
