Probudila sam se kasno, skoro da je već bilo podne, protegla se par puta odmorna i zadovoljna i pre prve kafe opet sebe častila lepom jebačinom, ovoga puta samo sa bešumnim vibratorom, koga sam , svršavajući gurnula u picu koju je dobro istresao.
Šestomesečni pomen mom Nikoli smo dali krajem februara. Plakala sam kao kiša, crninu nisam skinula i odmah po dolasku sam se počastila svojim igračkicama za laku noć ( nove baterije, vibrator samo drhti, medeni razgrće i prti, pravi dovoljno veliku stazu za crnog grmalja i on me razbija u milion komadića!!)
– Dobro jutro strina! – na vratima naše kuće stoji vojnik, visok, utegnut po strojevom pravilu.
– Nemanja, pa jesi li to ti, dečače?
– Ja sam, strina, ja. Juče sam iz Svilajnca stigao ovde u prekomandu, a moji zapeli “obavezno se javi strini kad dođeš!” i eto…
Uvodim Nemanju u kuću, nudim ga kafom, spremam doručak. Zaboga, pa to je sin Nikolinog brata od tetke, oni žive u Nišu, prvi su poslali telegram saučešća pre pola godine…
– Joj Nemanja, srećo, pa jedva sam te prepoznala. Kako si porastao! Koliko imaš godina? I kada si otišao u vojsku?
– Skoro devetnaest! U vojsci sam već tri meseca. Pravili smo i ispraćaj, skromno, u krugu porodice. Tata nije dao veliku lumperajku, znate, zbog čike…
Dugo smo pričali, ja sam se million puta čudila kako je porastao, raskrupnjao se, prava momčina, vojnik i po! Onda smo ručali, pa opet pričali. Nemanja je sve više potrepucao, hvatao ga je dremež, vidim da mu se spava i teram ga da se raspremi i legne, da malo odmori. On se nećka, sramota ga je, kaže, dosta se zadržao, remeti mi nedeljno popodne, ićiće u kasarnu, pa ako mu se ukaže prilika svratiće opet kad dobije izlazak u grad.
– Taman posla!- uporna sam – neću to ni da čujem! Pravac kupatilo, osveži se, opusti, odspavaj malo, pa ću te izvesti da ti pokažem grad i onda ću te otpratiti do kasrne!!
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
