TATA JE, IPAK, TATA! Preskočila sam dečka balavca i odmah uletela u krevet njegovog očuvanog oca
– Je… Jelena… drago mi je… – jedva sam uspela da promrmljam od nekog čudnog uzbuđenja.
– Ona živi tu, u blizini. Gore na vrhu ulice. Verovatno si je viđao u prolazu – odgovorio je Dejan umesto mene.
– Da, da… Sad se sećam. Pa dobro deco. Družite se – rekao je uz šeretski osmeh i nastavio da čita novine.
Narednih sat vremena, Dejan je non-stop obigravao oko mene u svojoj sobi, a ja sam samo razmišljala o njegovom tati. Nadala sam se da ću ga videti kada pođem kući, ali taman kada smo izašli na vrata videla sam kako iz njegovog dvorišta izlazi veliki, crni “mercedes” i bila sam baš nekako razočarana.
Dva dana kasnije, pošla sam sa Dejanom u grad. Obećala sam mu da ćemo jednom izaći zajedno da se provozamo po gradu i popijemo piće. Kao i uvek kada izlazim, skockala sam se baš kako treba. Malu, lepršavu, letnju, haljinicu crvene boje i zlatne sandalice sa visokom štiklom. Čekala sam ga ispred njegove kapije kada sam videla da se parkira “mercedes”. Iz njega je izašao Milan obučen u belu majicu i crveni šorc. Oko vrata je nosio peškir a u ruci veliku, sportsku torbu.
– Dobro veče, čika Milane. Kako ste? – učtivo sam mu se obratila.
– Ej, ćao mala. Evo, bio sam na fudbalu sa nekim drugarima. Šta radiš ti?
Mmmmmm, taj osmeh…
– Čekam Dekija da izađe. Idemo malo u grad – široki kez mi nije silazio sa lica, a primetila sam da i on onako mahinalno prelazi pogledom preko mog tela.
– Aaaa… pa baš lepo. Vidim da se vas dvoje bas lepo družite. Imali tu nešto više od prijateljstva, a? – namignuo mi je, onako šmekerski i stipnuo me nežno za obraz.
Mislim da je moje lice u tom trenutku bilo crvenije od moje haljinice.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
