TATA JE, IPAK, TATA! Preskočila sam dečka balavca i odmah uletela u krevet njegovog očuvanog oca
– Pa da, da… u stvari neeeee! Mi smo super drugari i… to je to… samo se družimo – jedva sam uspela da povežem reči.
– Ma zezam se ja malo. Doduše, ne bih imao ništa protiv da se Deki zabavlja sa tako lepom curicom – u tom trenutku je naišao Dejan a ja sam mogla da da puknem od neke nervoze zato što nas je prekinuo.
-‘De si, ćale? E, Jeko, izvini, molim te. Pričao sam na ‘fon sa nekim ortakom.
– OK je. Nisam te dugo čekala…
To veče je bio žešći smor… Sa nama su još bili neki njegovi ortaci sa devojkama i prosto sam se “divila” koliko su nezreli i detinjasti. Dejan se verovatno već pohvalio ortacima da me je kresnuo čisto da bi ispao frajer ali mene to uopšte nije doticalo. A da budem iskrena, većinu vremena sam provela razmišljajući o njegovom zgodnom tati.
Sutradan je Dejan otišao na Zlatibor, gde će provesti narednih 10-ak dana u nekom košarkaskom kampu. Pre nego što je otišao, rekao mi je da mu se jako sviđam i da za vreme dok on bude odsutan, razmislim o tome kako bi bilo da počnemo “redovno” da se zabavljamo. Rekla sam mu da ću razmisliti ali o tome zaista nije bilo potrebno razmišljati. Jednostavno nije moj tip… Sada sam već aktivno razmišljala o tome kako da se približim Milanu i uspostavim malo bolji kontakt sa njim. Jedna ideja mi je pala na pamet i rešila sam da već sutra krenem u akciju! Bio je 1. jul i sunce je nemilosrdno pržilo. Oko podneva sam se lepo istuširala, doterala kosu, nabacila malo šminkice, velike naočare za sunce i krenula u grad.
Taksijem sam došla do Milanove turističke agencije i primetila sam da je njegov auto ispred. Savršeno. Ušla sam unutra i ljubazno rekla devojci u kancelariji da bih volela da razgovaram sa njihovim gazdom, ako je moguće.
– Evo, gospodin je unutra. Upravo je izašla jedna stranka – ljubazno mi je odgovorila.
Pokucala sam i na njegovo odobrenje ušla.
– Dobar dan, čika Milane! – veselo sam uzviknula.- Da Vas ne prekidam u nečemu? Imate li samo par minuta?
– Dobar dan, Jelena! Naravno, naravno, izvoli! – ustao je i rukovali smo se.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
