Udala sam se za bogataša koji ima 50 godina. Bili smo u vezi od moje 17 godine, a zvanično smo se vjenčali prošle sedmice. On je ima skladan brak, troje djece, nije bilo lako, ali uspjela sam.
Kada sam mu rekla da odabere, ona ili ja, on je naravno mene izabrao, MLAĐE SLAĐE . Suprugu i djecu je bukvalno morao izbaciti na ulicu, jer sam tako tražila, a ja sada uživam sama s njim. Međutim, juče sam ga uhvatila da priča sa mlađom kćerkom preko telefona i tada sam mu napravila scenu neviđenu scenu. Da se ne bi ponovilo, pola stana sam izrazbijala, sada mi je kao krivo, osjećam se zapostavljenom, samo sam željela da ga odvojim od tih parazite, neću da mi isklizne iz ruke niti jedan jedini dinar.
Meni je cilj što više novca da izvučem, želim neku nekretninu ili da imam auto na svoje ime, a onda, baj baj, doviđena, zbogom. Kada to uspijem, početi ću svoj život da živim. Neko će me možda i osuditi, ali ja želim da dođem do cilja, do velikog novca i da se obezbijedim. Neko se bavi sportom, neko ide na fakultete, ja želim na ovaj način da steknem novac, i doći ću brže do novca nego neke moje vršnjakinje, ja idem na jedan lakši i bolji i ljepši način. Nebitno koliko je stariji on od mene, meni je lijepo.
BONUS ISPOVEST:
VLAŽNA I DIVLJA! Ludački me je razvalio, dok sam bila prisonjena uza zid…
– Sredina nedelje, ne preterano naporan dan na poslu… stigla je kući, obavila ono što mora i shvatila da joj se niti negde ide, niti nešto radi, niti pije ona davno dogovorena kafa sa drugaricom. „Šta bih sad?“ pitla je sama sebe i nasmejala se shvativši da ne bi – ništa.
Mrzelo je čak i kompjuter da uključi pa je, mimo običaja, i poštu proverila preko telefona.
Kad je već kod pošte, uključl se i na sajt da vidi ima li tamo nešto zanimljivo… i na FB da proveri ima li nešto zanimljivo.
I u tom lenjom izlistavanju, stiže poruka: „Šta radiš?“
Bio je to jedan od onih simpatičnih „internet-poznanika“ sa kojima po nekad razmeni poruke o kojekavim temama, od posla do recepata za pripremu kiflica, od finansijskih problema do razmene iskustava sa kraćih i dužih putovanja i odmora.
„Pravo da ti kažem – ništa. Lenčarim i mislim kako mi se baš ništa ne radi“
„A da mi malo praviš društvo?“
„Hoću… sve dok me ne bude mrzelo i da kucam!“
„E, luda si! Nisam mislio na kuckanje… u prolazu sam, imamo bar dva sata da popijemo onu davno dogovorenu kafu i … da ti vidim oči bar!“
Ups… sad ju je zatekao.
Nikad nije ni uzela u razmatranje opciju da će se nekad stvarno videti. Uvek je to bilo „jednom kad…“ i nije o tome ni razmišljala.
S druge strane, bio joj je iskreno drag, baš su oboje bili opušteni, prirodni, razmenili su toliko toga o sebi da su jedno o drugom znali više nego neki ljudi nakon višegodišnjeg aktivnog druženja. I u suštini je prirodno bilo da se sretnu. Nekad.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
