Pozvao je i ponovio svoj predlog.
„Iskreno? Nisam sigurna da je pravi trenutak… sva sam nešto „mrtva“, nisam neraspoložena, nije mi ništa.. samo ne bih da radim ništa!“
„Pa ne zovem te da mi pomogneš da okopam njivu nego da poijemo kafu/vino… ili šta već želiš, možda pojedemo neki zalogaj s nogu i ispričamo se kao ljudi.“
„OK. Ali, to znači izlazak u civilizaciju što opet podrazumeva bar neko spremanje… oblačenje jakne, obuvanje cipela… Auto mi je već u garaži… Mrzi me!“
„Dobro. Razumem“, glas mu je bio nekoliko tonova niži i baš je zvučao tužno.
To ju je malo protreslo. „Pa jbt, koja sam ja baba postaala! Čovek je sad tu… dobar je, drag mi je, ako ništa drugo zaslužio je da mu pravim društvo dok „ubija“ vreme… ili da mu učinim zadovoljstvo i posedim sa njim sat ili dva!“
„Hej… ne ljuti se… „
„Ma, ne, ne ljutim se… Samo sam malo skenjan jer sam se nadao ne samo da ćeš prihvatiti nego i da ćš se obradovati. Bar pola koliko sam ja kada se ovo namestilo ovako…“
„U pravu si. Kaži gde si i daj mi 15 minuta. Može?“
Za nakih pola sata se našla u njegovom zagrljaju… toplom, srdaačnom, onom lepom, drugarskom koji uvek tako prija.
Kasno popodne ili rano veče, sredina nedelje… to nije neko vreme kada je u gradu gužva tako da su mogli da biraju sto u uglu, da se na miru ispričaju.
Poručio je dupli espreso za sebe i pružio joj kartu sa ponudom raznih kafa. „E… ja ako sad popijem kafu, neću spavati bar do 2h ujutro!“
„E jbg… šteta što nema nekog da to iskoristi!“
„I ja kažem da je šteta… Ali, šta se tu može?“
„Može se!“ reče on sa osmehom i izvadi nešto iz svoje torbe.
Ispred nje je stajao paket… ni mali ni velik, zanimljivo upakovan… nekako izazovan.
„Za tebe je… znam da će poslužiti!“
„E… pa stvarno nije fer… ja nisam ni znala da dolaziš… sad se osećam glupo…“
„Ne zezaj! Znam šta misliš o poklonima i zašto se sad t nešto nećkaš… i drugi ljudi po nekad žele da poklanjaju i uživaju u izboru, pakovanju, iznenađenju koje naprave… Može kapućino?“
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
