„A da me pozoveš da ti okačim one slike što stoje već mesec dana?“
„Stvarno bi mi to uradio? Super! Dobićeš čekić i ekserčiče, a ja ću za to vreme da isprobam poklon, može?“
„Bleso!“ rekao je povlečeći je prema sebi. „Može… samo da ti budem blizu…“
Brzo su stigli… Ušli u kuću dosta tiho, dosta mirni, zamišljeni po malo… sa onom divnom tremom koja nas nikad ne napušta kada smo u iščekivanju nečeg – lepog.
Privukao ju je u zagrljaj tek kada se vratila iz kupatila dok je on čekao u sobi.
„Stvarno želim ovo da uradim… I da te ne pustim iz zagrljaja!“ šaputao je dok ju je lagano, bez žurbe ljubio, mazio i sasvim polako skidao…
Zavukli su se u krevet ne odvajajući se jedno od drugog. Mazili su se, ljubili, dodirivali istraujužii ispitujući tela, želeći da iz njih izvuku i pruže vrhunski užitak. Sputavali su želju, smirivali nestrpljenje potpuno usklaženi, kao po dogovoru vođeni istinskom privlačnošću i iznad svega željom za zajedničkim užitkom.
U tom vrtlogu dva tela spojena u zajedničkoj igri vodili su ljubav nežno i divlje, strasno i željno, beskrajno srećni i zahvalni što postoji ta noć i što ih je spojila.
Ležeći srećna, zadovoljna, zadovoljena u njegovom zagrljaju počinje da ga mazi, ljubi po grudima i polako spušta ruku… uz pitanje: „Treba li… dopuna?“ On se pomera… smejulji i špuće: „mislim da ću se snaći već…“ a onda je ona prasnula u ludački smeh nakon što je šapnuo: „E… nije fer! On jadničak zaboravljen, zatvoren u torbi, potpuno sam!“
„Sa sve novim baterijama!“ , dodala je…
