– Požuri! Samo što nije došao, mmmmmmmm… Promrmljala je Danijela.
Brzo sam pogledao na sat i shvatio da je petnaest do deset. Nisam znao šta da radim. Nije mi se prekidalo sa gledanjem ove scene a i tako mi je trebalo svršavanje. Ali ako požurim, možda bude i nešto više! Brzo sam se obukao dok sam se trudio da mi nešto ne promakne na monitoru. Završio sam sa oblačenjem i skupljao snage da isključim računar i otrčim do Danijele ne bih li stigao na vreme!.
– Zovi ga, vidi gde je! Rekla je Tijana.
Danijela je brzo uzela mobilni. Moj mobilni je počeo da vibrira.
– Halo… Javio sam se bukvalno drhtavim glasom.
– Gde si, jesi li krenuo? Pitala je Danijela. Nisam znao šta da odgovorim. Ako kažem da sam blizu prekinuću sve, ako kažem da tek krećem…
– Požuri! Trebaš nam HITNO!!! Čuo sam Tijanu u pozadini.
Gledao sam na monitoru kako Danijela ućutkuje napaljenu Tijanu koja leži pored nje i sebi gura prste u pičkicu i smeje se.
– Evo stižem za dva minuta. Precenio sam sam sebe!
– OK. Čekamo te! Rekla je Danijela i spustila slušalicu.
Izleteo sam iz kuće kao metak. Mislim da sam trčao brže od Bolta! Dok sam trčao kao sumanut prema Danijelinoj zgradi u glavi sam spremao svoj nastup. Da li da priznam da sam sve gledao ili ne. Kako li će one reagovati. Ma sigurno će me ispaliti, nema ništa od svega toga, pa gde mi je glava, bolje da sam ostao kod kuće da izdrkam… Misli su me smirivale i do Danijelinog ulaza već sam izgubio svaku nadu da će nečega biti.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
