Prošlu noć sam se “olakšao” u čarapu i jedva sam istresao belu tečnost iz čarape u WC šolju, toliko je toga bilo. Vidite, nedavno sam otkrio kako mogu puno lakše zadovoljiti svoje seksualne maštarije. Umesto da zamišljam gospođu Tomić, našao sam njene slike. Jednog dana, kada je Robi bio u WC-u, a mama u šopingu, prokrijumčario sam njene slike iz njihove kuće. Bile su četiri slike, najbolje koje sam mogao da pronađem. Bile su – moja kolekcija. Gospođa Tomić stoji u svojoj bašti u kratkoj haljinici cvetnog uzorka, gospođa Tomić naslonjena na ogradu mola u mini suknji i visokim potpeticama, a vetar joj mrsi dugu plavu kosu, gospođa Tomić maše prema kameri ispred nekakvog hotela noseći pripijenu majicu dubokog dekoltea; i moja najcenjenija slika – gospođa Tomić leži na peškiru pokraj bazena obučena u žuti oskudni bikini sa najvećim osmehom koji možete zamisliti.
I tako smo došli do sudbonosnog dana, bilo je vruće kao u paklu. Mala deca su plakala jer im se sladoled topio u rukama, u vazduhu se osećao miris pržene slanine, samo što to nije bila slanina nego se pržila naša koža. Moji roditelji su imali taj paradoksalni ciklus razmišljanja kada je trebalo nabaviti klima uređaj. Kada bi bilo leto rekli bi “nabavićemo ga kad dođe zima jer će biti jeftiniji”, a kada bi došla zima rekli bi “sada je zima, ne treba nam klima”. Tako smo se kuvali bez klime, ali Robi je imao klimu u kući.
Ponudio mi je da dođem kod njega i na tome sam mu bio večno zahvalan. Sakupili sam ono malo energije što nam je ostalo i odvukli smo se sa igrališta do Robijeve kuće. To je bilo kao da ste zakoračili kroz portal u novi svet gde je vazduh bio svež, suvi i prohladan, umesto vrućine koja je vladala napolju. Bio je to svet koji je nastanjivala milfica gđa Tomić.
– Oh, zdravo, Marko.
– Zravo, gospođo Tomić – rekao sam sa svojim dečačkim glasom, glasom kojeg se nisam mogao otresti kada bih razgovarao sa njom.
– Kako si?
Pokušao sam produbiti svoj glas, što je samo pogoršalo situaciju.
– Dobro.
Gospođa Tomić se nasmešila.
-Napolju je vruće?
– Ne, prava zima je – Robi je rekao sarkastično, skinuo svoju majicu i obrisao čelo sa rukom.
– Želite nešto da popijete?
– Da, može malo mleka, pravo iz tvojih… – pomislio sam, ali sam ipak rekao:
– Može, ja ću sok od pomorandže.
Gospođa Tomić je otvorila frižider, uzela flašu sa sokom i natočila mi čašu. Robi je hteo koka-kolu. Zakopala je glavu natrag u frižider, i prigušenim glasom upitala:
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
