– Želiš li i led sa sokom?
– Da, hvala gospođo Tomić.
– Nema problema.
Dala nam je pića koja smo iskapili, nako čega smo stavili čaše u sudoperu i otišli u Robijevu sobu na komp. Kada smo čekali da se windows digne, prisetio sam se sna od pre nekoliko noći.
– Šta ćemo igrati? – pitao sam.
Samo što Robi nije odgovorio… Lležao je na podu onesvešćen i blago hrkao. Gospođa Tomić se pojavila na vratima.
– Oh, ne – rekla je ne previše zabrinuta.- Zar se Robi opet onesvestio?
– Da – odgovorio sam.
– Pa, bolje da nas dvoje odemo da pročitamo neke knjige. Šta kažeš Marko? Želiš li da pođeš sa mnom i da čitamo knjige?
Ja nisam odgovorio, ali je svejedno uzela moju ruku.
– Hajde, Marko, idemo da čitamo knjige.
Odjedanput smo bili u drugoj prostoriji, koju još nisam video. Pogledao sam prema velikom krevetu, gde je gospođa Tomić već ležala i previjala se kao zmija, sa prekrivačem od svile koja joj je prekrivala golo telo.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
